Obeležena za sve

Dvadeset i osam

"Saša?", još oči nisam otvorila, a već sam krenula rukom po krutom suknu poda sobom.
Da, zaspala sam sa zorom, na otomanu, pored neraspakovanih stvari.
Osećala sam glad, a znajući Emu, sigurno mi nije rezervisala samo četiri zida, verovatno je naručila i hrane pun frižider.
I jeste.
Jaja, sira i pršute, stvari koje bih mogla jesti, dok ne puknem.
I falio mi je Saša.
Danas mogu slobodno da kažem da mi fali. Nedostaje.
Sinoć sam krenula na počinak, bez njegove poruke.
Bez poziva.
Bez njegovog glasa.
Zagledana u svoj doručak, shvatila sam da bez obzira koliko se trudim da isplivam, dok sama ne nađem rešenje, neću to moći.

"Komšinice!", pred ulaznim vratima Milenine kuće, zaboravila sam na sve. Trebalo mi je objašnjenje kako to da je uvek nasmejana.
Ni stomak mi više nije zavijao, kajgana sa pršutom, hladna, ostala je na stolu u brvnari.

"Kafa sa papričicom?", osmeh joj je lebdeo, a ni ćao mi nije rekla.

"I da mi objasniš kako si uvek nasmejana..."

"Onda se spremi za tužnu porodičnu priču", okrenula mi je leđa i prišla šporetu, pa glasno uzdahnula. Onda se zacerekala...

Taman što je upisala fakultet, upoznala je svog supruga. Venčali su se, oboje studirali. On je bio vojno lice, pa je u narednim godinama njihov brak bio povremen, sa privremenim rešenjima i tako godinama.
Kada je napokon sve leglo na svoje, tek onda više ništa nije bilo kako treba.

"Završio je sa svim svojim putovanjima i kada smo trebali da izgradimo porodicu, stigla je potvrda da ne mogu imati dece. Tri godine smo pokušavali i onda je sve puklo!"

"Žao mi je."

"Nema razloga da ti bude. Razvela sam se. Kao advokat, tek ponekad izađem iz ove moje oaze, ali ovde sam srećna. Bitno je da sam živa, Andrea. Živa."

"Da, živa..."

"Znaš, nadam se da moj brat ima više sreće. Imao je curu, Bože mislim da su se zabavljali od vrtića! Mladi, zdravi, savršeni. Onda joj je dijagnostikovan karcinom i ubrzo je umrla. Moj brat se izgubio. Krenuo pogrešnim putem i takav je bio godinama. Žene, pića, a lekar je. Izgubio je kompas. Skoro, možda par meseci unazad, uspeo je da se izvuče iz svog čarobnog kruga. Nadam se da je shvatio šta znači živeti. Pohvalio se roditeljima da možda ima nekog... Koja je tvoja priča?"

"Moja? Celog života bežim s kraja na kraj. Od pogrešnih izbora srljam u pogrešnije. Kažeš, taman kad misliš da je sve u redu, tek onda nije ništa u redu. Zaljubila sam se, opako. Volela, žestoko. A on... Bio oženjen. I ćutao. Ostala sam trudna nakon što mu je supruga preminula. Onda sam se skupila i otišla. Udala se za prijatelja i izgradila sebi život, daleko od ljubavi. Sada se pitam šta sam ja to sebi priredila. Vidiš, na neki čudan način, ostala sam verna nekom ko je stavio babu ispred mene. Kada mi je biološka majka umrla, vratila sam se u zemlju, onda me ćerka naterala da ostanemo. Tada je bivši poželeo da bude trenutni i ja sam mu dozvolila. Prva ćerka ga je ubila..."

"Strašno! Ali ti si živa, Andrea!"

"Jesam. I rešila sam da nastavim dalje. Da jednostavno pokušam da nađem sreću. Imam nekog, samo ne znam još..."

"Babe kažu, udaješ se za starost."

"Tako nekako. Upoznala sam ga na čudan način, ali... Ne znam. Nema leptirića, ali ima nedostajanja. Nakon Ljube, u meni je bila ostala jedna ogromna rupa. I u godinama dok sam bila van zemlje, bio je moja tuga. Sada kada je mrtav, u meni je sve pomešano. Da li sam požurila? Ne mogu da kažem da sam sada zaljubljena ili da volim, ali taj drugi čovek mi nedostaje."

"Vidiš li sebe s njim?", srknula je kafu.

"Imamo zajednička interesovanja i vidim da mi ispunjava želje, ali, ne znam. Mislim da vidim!"

"A ja vidim da će pokucati ovde da te traži!"

"Nije moja ćerka izdajica!", ili pak jeste? Verovatno mu je javila da sam dobro, da ne brine.
I zašto se ja brinem, da li on brine?

"Ovde si da se središ, tako mi je rekla devojka. Ovde si da se sabereš. Volela bih da se moj Saša tako sabrao kad je bilo vreme..."

"Saša?", zagolicala me je, u sekundi, "Ko je Saša?"

"Moj brat. Lekar. Nisam ga videla više od šest meseci, ali rekla sam ti, izgleda da se doveo u red. Nadam se da živi..."

"Samo mi još kaži da je urolog!"

"Jeste!"

Skočila sam sa stolice, jebala me moja sreća. Sestre me vole, oni me povređuju.

"Kaži mi da ne znaš ko sam ja!"

"Samo znam da si Andrea! Šta ti je?"

Zatvorila sam oči i pomolila se svim svetima da je istina. Jer ako nije, onda stvarno moram sa rođenom detetu zavrnem šiju.

"Inače iznajmljuješ kolibe?"

"Od toga živim. Andrea, šta ti je?"

"Neka bude ništa. Saša urolog, je taj tip za koga ne znam šta da kažem, da li mi je samo drag ili ću se skrasiti s njim. Saša je taj, sa kojim imam interesovanja i zbog kog sam rešila da pokušam ispočetka..."

"Ti si devojka koja ga podigla sa dna? Bože, Andrea!"

Sklonila sam se na sekund, nisam mogla da budem više u Mileninoj kuhinji, izašla sam van kuće. Trebao mi je taj predah. Zaista mi je nedostajao Saša, a sada se pitam nije li sa Emom skovao neki plan.
Toplo sunce me podsetilo da se osmehnem, pa sam pogledala ka kući. Milena je stajala na dovratku, pognute glave i ozbiljnog izraza lica.
Ruku je držala preko usana, kao da guši krik.

"Šta se desilo, Milena?"

"On... Bio je slomljen. Uništen. Razoren. Nazovi to kako hoćeš. Javio se roditeljima, rekao da je bolje. Da ima nekog. Andrea, molim te... Ako Boga znaš, ne zajebavaj se s njim!", vratila se u kuću, mene ostavila da stojim ispred.
Nema.
I poražena.

Izgleda da sam jedino dobra u odlascima. U avionskom i autobuskom prevozu, nema razlike, ali u odlascima.
Videvši sebe i Sašu kroz Milenine oči, ostalo mi je samo da se vratim u brvnaru i dobro, ali dobro razmislim o svemu.
Vidim li Sašu i sebe u budućnosti? Kako na nekom tremu ili terasi sedimo i ispijamo čaj? Vidim li nas bilo gde, a da je dalje od kreveta? Ima li nas, u opšte igde? Zajedno?
Sedela sam na otomanu čije sukno sam pomilovala tražeći Sašu tog istog jutra. I nedostajao mi je.
Zatvorila sam oči, navaljena na zid. Hladan i hrapav, upravo onakav kakav mi treba da ne zaspim.
Zatvorila sam oči i zamislila pred sobom zeleno prostranstvo. Trava i cveće. Bez asfalta. Bez buke. Beli leptiri su igrali u vazduhu.
Bila sam sama.
Bez igde ikog, sama u svoj toj lepoti.
Zabolelo me u grudima.
Ne želim da budem sama...
Pomislila sam na Ljubu, ali njegov lik nisam uspela da prizovem u sećanje i smestim ga pored sebe na zelenoj livadi.
Sašin lik se probijao i jasno kao dan dokazao mi je da mu je tu mesto. Upravo tu, pored mene.

Ne, nisam bila najbolja u odlascima, najbolja sam bila u brzom pakovanju stvari.
Spakovala sam se i startovala motor automobila. Stala sam nakratko pre Mileninom kućom. Nije mi otvorila vrata. Bila je u pravu, zabrinula se za brata, jer nije moje srce ovde jedino bilo u igri... Bilo je i njegovo...

❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️

Sinoć sam iskucala poglavlje.
Jutros, osim prve rečenice, sve ostalo je nestalo. Puf!
Još malo i kraj. Ovećavam!