Slatko Sanjaj Anđele: Tvoja ljubav je zločin [Dio I]

Dobar, loš dečko?

               Časovi su prolazili sporo, a ja nisam ni o čemu drugo mogla razmišljati osim o Filipu, dečku kog sam tek upoznala. Zadnja dva časa su bila Tjelesni i zdravstveni odgoj (Tizo), spakovala sam stvari u crni ruksak i krenula kada me zaustavio Filip uhvativši jedan dio moje majice. Izgledao je kao malo dijete tako, osjetila sam neki nagli val topline koji mi je prošao tijelom i zaustavio se u obrazima. Srce mi je brže kucalo pri samoj pomisli na Filipa, a tek na činjenicu da me drži za majicu i da želi pričati...

-Znam da je malo glupo što ovako upadam, ali želim da se upoznam sa novim okruženjem pa tako i osobama u njemu.- Lijep, pametan i druželjubiv, on je ostvarenje snova...- Ja sam Filip.

-Mirjana.-odgovorila sam onako hladno bez neke posebne zainteresovanosti u glasu. Zašto sam to radila? Ne znam, ali svaki put kada mi se pruži prilika da pokažem svima da sam i ja normalno ljudsko biće i da se volim družiti jednostavno samo ostanem hladna i dosljedna svom stavu ozbiljne nedruželjubive osobe. P.S. Sala nam nije u krugu škole nego idemo kroz grad do nje.

-Pa dobro Mirjana, hoćeš li sa mnom do sale?-upitao je sa osmijehom koji mi je topio srce. Krupnim zelenim očima gledao me nepomično prativši svaki moj pokret. Samo sam slegnula ramenima i krenuli smo. (...) Nakon duge seanse njegova pričanja o sebi i ispitivanja mene, djevojke sa najkraćim odgovorima na svijetu, stigli smo do sale. Presvukla sam se u svlačionici, što znači da sam nosila dugu bijelu majicu kratkih rukava, crnu trenirku uz tijelu i čiste crno-plave tenisice. Bila sam prva od djevojaka da izađem iz svlačionice pa sam očekivala da ću možda moći biti sama sa Filipom u sali ili nešto slično, ali kročivši u salu nisam vidjela nikog.

-Tvoj princ nije tu još, upoznaje se sa svima.-začuo se muški glas iza mene, na što sam automatski skočila i udaljila se nekih pet do deset metara od njega. Pogledala sam bolje koje i vidjela Nikolu, drugog novog učenika u razredu. Pokušavao je ostati smiren, ali ga je moja reakcija natjerala da se nasmije. Stojao je onako kulerski naslonjen na zid, potpuno nezainteresovan za ostatak časa. Nisam mu ništa odgovorila, samo sam otišla na drugi kraj sale i sjela na klupu. Koliko god pokušavala nisam mogla da ne zamijetim da je nosio sivi duks preko bijele majce, crnu trenirku i crne tenisice. Kao da je želio da ostane neprimjetan... Ubrzo su ušli i drugi u razred i ponovo sve po starom, Danči Do meni dosađuje, grupice djevojki odmjeravaju dečke, dečki se bore za fudbal na kraju časa i tako konstantno. Pogledala sam u pravcu Filipa i našla se u nezgodnoj situaciji gdje je i on u momentu pogledao u mene. Po tko zna koji put u dvadesetak minuta sam bila potpuno crvena. Voljela sam činjenicu da radimo fizičko po mraku, ne kompletnom mraku jer dolazi ljeto, ali ipak neko tamno plavetnilo se nazire kroz prozore. Trebali smo igrati odbojku kao jedan od najdražih sportova djevojkama. Podijelili smo se u ekipe, iako sam sve svoje nade uložila u to da će Filip biti u mojoj ekipi, umjesto njega dobila sam ono strašilo. Strašilo jer me uplašio odmah po dolasku u salu.(...)

-Dobro igraš.-rekao je Filip, po tome sam mogla primjetiti da se pokušavao sprijateljiti na sve moguće načine jer sam skoro svaku loptu izgubila. Jedino što mi je išlo bilo je serviranje, tu sam briljirala.

-Igra dobro malo morgen skoro je svaku izgubila.- dodao je Nikola.

-Pravi mi se javio ne znaš ni držati loptu, mora ti ispasti iz ruke dok serviraš.- uzvratila sam.

-Glupa si!

-Umišljen si!

-Tvrdoglava!

-Bezobrazan!

-Halo, lakše malo! Smirite doživljaj! Kakve veze ima tko kako igra?- ubacio se Filip. Pogledali smo se još jednom sa mržnjom u očima i okrenuli leđa jedno drugom. Otišla sam u svlačionicu i presvukla se i dalje razmišljajući o svom nastupu pred Filipom. Sigurno misli da sam neka umišljena svađalica... Kako ću ga pogledati u oči nakon ovog? Izašla sam napolje i po običaju produžila u Felix, kafić u kojem čekam mamu da me pokupi sa posla. Upravo su pustili pjesmu Ljubavnik od Željka Samardžića. Opuštala sam se uz tu laganu muziku, ispijajući topli Macchiato kada sam dobila poruku od mame.

"Mino, imam puno posla i ostat ću prekovremeno. Mislila sam da ću uspjeti sve završiti, ali nisam. Nemoj me čekati. Voli te mama"

               Stvarno znaš odabrati trenutak... Kako sada da se vratim kući? Pomislila sam, nažalost naglas.

-Treba li ti vožnja ljepotice?-javio se neki ljigavac pored mene.

-Odbij stari, ne treba mi neka bolest.- odgovorila sam i požalila, ja i moj dugi jezik....

-Ljepotice, zar te mama nije naučila da ne odgovaraš tako starijim od sebe?- prišao je bliže na što sam se ja odmakla.

-Zar tebe tvoji nisu naučili da ne treba da se uvaljuješ mlađim od sebe?-opet sam odgovorila, to sam radila više iz straha nego iz prkosa. Tako sam se branila. Ustala sam i plativši konobaru izašla iz kafića. Hodala sam ubrzano, dok mi je srce udaralo kao da sam trčala maraton. Najgore od svega što je on bio jednu stopu iza mene, a da bih došla prije do stanice morala sam proći kroz mračni, ne baš tako prijatan dio grada. Iz straha i potrebe za svijetlom skrenula sam pogrešno i završila u mrtvom uglu. Nisam imala nikuda da odem.

-Nije ti bilo pametno onako odgovarati znaš.-govorio je dok se približavao sa onim zlobnim osmijehom na licu. Srce mi je brzo udaralo, suze su se slijevale niz lice, ali izraz lica mi je idalje bio prkosan i odvažan. Ovo je kraj... pomislila sam dok sam progutala knedlu.

-Nije ni tebi pametno da napadaš bespomoćne djevojke sa opasnim dečkima.-javio se poznat glas iza onog ljigavca. Zajedno sa tim glasom javio se i tračak nade. Nisam mogla da vjerujem da je to...

Nadam se da vam se sviđa nastavak priče. Nije nešto, ali Bože moj =D

Tko je dečko koji je stao u Mirjaninu odbranu?

Da li će Mirjana biti dobro?

Da li će se taj dečko uspjeti oduprijeti nasilniku?

Ako nastavite čitati saznat ćete ^-^

Na slici sa početka je Danči Do :$

Voli vas vaša V_R ♥♥♥