Angel

0.4

Poslednja nedelja letnjeg raspusta, i kako je ja provodim? Pakujem se. Jedina dobra stvar u svemu ovome je sto sam nagovorila mamu da ne menjam skolu. Iako mi je za to trebalo punih tri dana vredelo je.
" Kler, sidji da veceramo!" vikala je mama iz prizemlja.
" Evo!" viknula sam. Krenula sam dole i zapela za kutiju. Sta ce ta kutija tu? Boze!!! Moj prst!!! Boli me!!!
" Sta je bilo Kler?" pitala me mama kad me je zatekla kako sedim i drzim se za prste na nozi. " Pa neko je ovde ostavio kutiju!" rekla sam iznervirano
" Kler, to si ti ostavila tu. Pise 'Kler' na poklopcu" kad sam pogledala u kutiju i stvarno tu je pisalo moje ime. Upsss.
Samo sam se iskezila mami i otisla u kuhinju. Pokusala sam da zaboravim na bol. Jelo je proteklo u tisini. Od kad sam saznala da cemo se preseliti sa mamom nisam puno pricala. Posle vecere sam oprala sudove. Krenula sam u sobu da se spremim da spavam.
" Kler, Valentin ce doci oko 10 h po nas"
" Dobro" rekla sam i prevrnula ocima.
Kao i svako vece obavila sam higijenu i legla da spavam. Razmisljala sam o tome kako ce biti ziveti kod Valentina. Mislim da postoje dve stvari koje mi se svidjaju. To je Lux i sto ne moram menjati skolu.
- Andjeli svuda su. Nesto mi govore. Ne cujem ih. Mama se pojavljuje. Dolazi do mene i govori mi nesto. Pokusavam da pricam, ali ne mogu da otvorim usta. Odjednom je sve crno. Pojavljuje se ni od kud se pojavljuje svetlo. Trcim do njega, ali kao da trcim u mestu. Covek se pojavljuje iz svetlosti. Ne to nije covek, to je djavo. Prilazi mi, a noge kao da su mi od drveta. Ne mogu da ih pomerim. Prilazi mi i vadi nesto iz dzepa. To je noz. Sve mi je blize.
Vrisnem i budim se iz kosmara. U poslednje vreme ih imam zaista puno. A svi se svode na andjele i kako neko pokusava da me ubije. A to je uvek jedna te ista osoba. Odem do kupatila i umijem se. Vratila sam se u krevet i ponovo zaspala. Ali ovaj put nisam imala kosmar.
(***)
Mama me je probudila u 8:30 h. Mia je dosla u devet da bi se pozdravile. Mia je inace moja najbolja drugarica.
" Tako je glupo sto moras da se selis." rekla je Mia.
" Znam. Ali barem ne moram da menjam skolu."
" Da. Ali ipak ces mi biti daleko. Nacu imati kod koga da bezim kad me moji iznerviraju. Sta da ne mislis mozda da se vozim busom sat i po vremena?"
" Pa ja cu se toliko voziti u skolu. A i zar nisi malo premlada da bezis od kuce?"
" Imam 16 kao. A i moji kad pobegnem znaju da sam kod tebe."
" Kako?"
" Tvoja mama im je javila dva-tri puta pa su skontali da uvek dolazim kod tebe."
" Aaaaa u redu"
Prekinulo nas je kucanje na vratima.
" Devojke, vreme je da se rastanete." rekla je mama tuzno.
" U redu" rekla je Mia smoreno.
Zagrlile smo se. Mislim da smo jedna drugoj sve kosti polomile. Bar se ja tako osecam. Kao i svaki put pocela sam da placem. Mrzim kod sebe sto placem za svaku sitnicu. Mama kaze da je to normalno za jednu sesnajstogodisnjakinju.

Nadam se da vam se svidja. Izvinite zbog gresaka. Najlepse hvala Astri za prelep cover. ❤❤❤