Zlatna krv

8.

Karmela

Bolje bi bilo da sam taj dan sam odglumila bolest. Ne bi se puno toga dogodilo da sam ostala doma. Naravno, za to je bio kriv i Zvonimir, ali ja sam prva započela.

Prije početka sata sjedala sam ispred škole da izbjegnem nasilnike. Oni su svaki put bojkotirali vrata učionice, čekajući da me uhvate na vratima. Razmišljala sam da markiram ovaj cijeli dan, ali sam na kraju odustala. Šteta što nisam djelovala.

Kraj mene se opet pojavio Zvonimir, dosadan i naporan poput Marije, samo što je njegova sestra zabavna, on nije. Vjerojatno ni Marija Luciji nije mogla sjahat' s vrata, pa se na kraju družila s njom da ne bude sama. Na kraju je našla mnogo prijatelja. Vidjela sam crnog dečka kako ju kupi ispred kuće za u klub. Ne znam hoda li s njime, ali me je sram pitati.

Da se ja počnem družit' sa Zvonimirom, i on bi stradao od Orsatove ruke. Što se tiče Dijane, mislim da ima dovoljno snage da ju prebije. Tko god mi pomogne, još više nastrada. Tako je bilo lani s dječakom koji je tek došao u ovu školu. Iscipelarili su ga, slomili lijevu ruku na nekoliko mjesta i na kraju je dječak promijenio školu.

„Nije ni dan počeo, a ti si bezvoljna.“ Reče Zvonimir.

„Ne volim školu. Nimalo.“

„Ni ja, ali je zakonom obvezna.“

„Kad bi me barem učili kod kuće. Bilo bi mi puno bolje.“

„Možda prestanu kad im opet pokažem.“

„Što da im pokažeš? Da se opet popišaju zbog tebe?“

„Bilo bi fora.“

„Ne, ne bi. Kad im uzvraćaš, još su gori.“

„Ti ne znaš ništa.“

„Ja ne znam ništa? Znam ih godinama i znam na što su sve spremni.“

„Ma, družio sam se ja s takvima. Razbij im oklop i vidjet ćeš kakve su kukavice.“

Zakolutala sam očima, ustala i krenula u zgradu.

„Kud ćeš sad?“ dovikne Zvonimir.

„Što dalje od prave nevolje.“ Rekla sam i utrčala u zgradu.

Naravno, prava nevolja me čekala na odmoru. Najveća greška mi je bila, ne što nisam bila sa Zvonimirom, nego što sam se potpuno udaljila od škole. Čak nisam ni krenula kupit' marendu. I tako mi ju unište ili mi uzmu novce. Dočekala me je poznata grupica nasilnika, Dijana, Orsat i još trojica. Znala sam, ako ne pobjegnem da sam gotova.

„Šizice?“ Dozivala me je Dijana s onim glasićem od kojeg mi se povraćalo, a profesori se rastapali. „Zašto si tko sama? Fale ti mama i tata?“

„Oni su u paklu, ako te zanima. Tamo sotonisti završavaju.“ Odgovori Orsat.

To bi me pogodilo da vjerujem u pakao, ali za mene je to bajka. Mrtvi su, jednostavno ih nema.

„Bježiš li to od nas? Zar smo tako loši?“ Dijana se ulizivala.

„Jeste.“ Rekla sam.

„Tko štuje od nas vraga?“ vik'o je Orsat. „Tko? Ja?“

„Nitko.“ Rekla sam.

„Začepi jadnice jadna. Ti misliš da si na mojoj razini da mi odgovaraš.“

„Pitanje traži odgovor.“ Kažem.

Orsat se zacrvenio poput paprike, umalo mu je vatra izletjela iz ušiju. Znala sam da moram pobjeć'. Dala sam se u trk, što dalje od škole. Maslina mi se činila kao najbolji odabir, bila je tanka i visoka, koja bi jedva držala mene, možda i Dijanu, a nitko od njih mi nije izgled'o k'o dobar penjač. Počela sam se penjati još više i birala sam što tanje grane.