Zlatna krv

16.

Lucija

Bok Leteća stolice!

Šef mi je danas javio za razgovor za posao, pa ako si zainteresirana, rekao je da ga nazoveš na onaj broj koji sam ti dao. Usput pogledaj ovaj link ispod.

To je bila Ivanova poruka koju mi je poslao na Netlog. Kad sam kliknula na link, vidjela sam sliku nas u Fuega i Mariju sa zavrnutom haljinom do vrha struka dok joj vire tirkizne gaćice. Zabila sam glavu u jastuk da cijela Mokošica ne čuje moje vrištanje od smijeha. Zatim sam odmah poslala sliku Mariji, za svaki slučaj ako se ne sjeća izlaska.

Zazvala sam čovjeka za posao i dogovorila sam se za razgovor u četiri, zatim sam krenula pisati životopis i molbu. Bila sam gotova do tri, a onda je počelo spremanje. Zavezala sam kosu da izgledam uredno i ozbiljno, obukla sam maslinastu košulju, traper suknju i čizme za razgovor. Razgovor je protekao mirno, nije bilo neugodnih ni kompliciranih pitanja, a nakon što sam dobila posao, učlanila sam se u student servis.

Rad je bio osmosatni, jedan dan ujutro, jedan popodne, s jednim slobodnim danom u tjednu. Dogovorili smo se da ću sutra raditi popodne, jer popodne radi i Ivan.

Nakon što sam došla kući Ivan mi je poslao poruku da dođem što prije do Gospinog polja na igralištu. Nisam postavljala nikakva pitanja nego sam odjenula ono što inače nosim i uputila se u Gospino polje. Ivan na igralištu nije bio sam. Trenirao je Zvonimira. Zapravo mu je oduzimao loptu i bacao u koš.

„To nije fer.“ Viknula sam mu dok sam dolazila do klupe.

„Zašto? Treniram ga.“ Reče Ivan.

„Ne treniraš me. Mučiš me.“ Zadere se Zvonimir.

„Trebaš naučit' igrat' s protivnicima višim od sebe.“

„Pa neće nitko biti viši od njega pola metra.“ Dodam.

„Vidiš ga sad? Tko zna.“

Nekad je Ivan stvarno bio okrutan, čak i sa mnom i mojim malim sisama.

Igrali su se još nekoliko minuta, Zvonimir nije im'o šanse protiv Ivana. Nekad ga je Ivan znao zgrabit' jednom rukom, a drugom bacit loptu u koš. Zvonimir je jedino dobio šansu kad mu je spustio hlače do koljena, zgrabio loptu i pogodio koš.

„Dobro. Gotovo je.“ Rekao je Ivan. „Prekršio si jedan od glavnih pravila ispadaš.“

„Neka sam, ovaj trening je sranje.“ Zvonimir baci loptu od pod.

„Pa trenirali smo.“

„Da. Zatim si tražio igru i obećao i da ćeš od mene učiniti prvaka ako pristanem.“

Ivan je samo zlo osmjehnuo. Stvarno je pomalo zao prema djeci. Nadam se da prema meni neće biti ovakav, barem ne uskoro.

„Bez obzira što si najniži, među najboljim si u momčadi. Ni ja nisam bio bolji tvojih godina, a ni viši.“

„Tko kaže da ću ja biti visok?“

„Genetika. Sestra ti je visoka. Koliko ti je otac visok?“

„Ne znam. Saginje se kad prolazi kroz vrata.“

„Onda nemaš brige.“

Ivan obrati pažnju na mene. Obuče jaknu, a zatim me privuče k sebi i uhvati oko struka. K vragu, nismo bili intimniji od ovoga.

„Unajmite si sobu.“ Doda Zvonimir.

„Ti briši. Tvoj je pos'o gotov.“

Zvonimir zgrabi ruksak i odmah pobjegne, k'o da bježi od sotone.