Zlatna krv

25.

Lucija

Tek je pet dana prošlo otkad sam počela ići u školu. Bio je petak večer, kad sam se vraćala kući iz popodnevne smjene. Nitko me nije ništa posebno ispitivao u školi, samo su me pitali jesam li dobro. Barbara se prema meni odnosila k'o inače, a Paulina je pokušavala ne gnjavit'.

Još sam pila lijekove i išla na terapije. Nosila sam duge rukave da pokrijem rane iako je postajalo sve toplije, većinom lagane košulje preko kratkih majica.

Taj petak sam se vraćala kasno s popodnevne smjene i tu večer sam mislila da se prošlost ponavlja. Vidjela sam širom otvorena vrata, upaljeno svijetlo i razbijen prozor. Odlučila sam bit' opreznija ovaj put. Naslonila sam se iza zida i izvadila pištolj. Opkolila sam se štitom i nastojala sam kontrolirat' moći što sam bolje mogla. Ušla sam polako s pištoljem uperenim ispred sebe i vidjela, ni manje, ni više nego Marinu na podu.

„Marina!“ vrisnula sam i potrčala, ali me neka sila povukla. Ispekla sam koliko sam mogla tog koji me uhvatio, ali osjetila sam užasnu bol u prsištu tako da sam vrisnula i skoro sama sebe oglušila, a zatim sam pala i sklupčala se u fetalni položaj.

„Mislio sam da si normalnija.“ Čula sam poznati glas poviše sebe. Dorijan? Što on tu radi? Zašto je ovo učinio? Napokon je puknuo? „Znam da se trebaš štiti', ali kontroliraj te reflekse.“

Osjetila sam poznat vonj, od kojeg mi se pomalo povraćalo. Vonj mrtvog vampira koji se raspada. Kolika god Dorijan bio gnjida, nikad ne bi surađiv'o s pijavicama. U to sam sigurna.

Dorijan mi je ponudio ruku i primila sam samo da ne pogoršavam situaciju. Kad sam ustala, ugledala sam Karmelu na kauču. Bila je čitava, iako malo uplašena, a zatim sam vidjela pijavice. Nije bio jedan, nego sedam. Jedan je bio crn i malo pojeden od vatre. Izgledao je više k'o ugljen. Njega mora da ga je Karmela ubila. Drugi su imali rupu u srcu.

Dorijan ih svih telekinezom izbaci vani. „Spali ih.“ Reče.

„Ali dim…“

„Spali ih!“ prekinuo me. Spalila sam ih, ali on je zatvorio vrata prije što dim uđe u kuću.

Krenula sam prema Marini, ali on me zgrabi poviše lakta. „Zovimo barem hitnu.“ Rečem. „Možda je mogu spasit'.“

„Potrudit ću se ja za to.“ Reče. Stavi joj ruku na grudi i zacijeli ju. Zacijeli joj masnice i ogrebotine, ali ne dovoljno da se osvijesti. Utipkao je broj hitne na mobitelu i bacio na nju.

„Što radite?“ pitala sam. Je li pijan? Ne čini mi se.

„Marija je oteta, vjerojatno s ostalom dvojicom, osim ako nisu pobjegli i ostavili nas poput kukavica.“

„Pijavice?“

„Da, pijavice.“

„Oni četvero?“

„Ne znam i zaboli me.“

S kim bi oni četvero još surađivali? I što bi im značila naša otmica? Zašto se uopće pitam? Tu su da nam unište život, ali sumnjam da bi s ikim surađivali kad su skoro svaki dan napadani i nije im stizala nikakva pomoć. Svaka druga pijavica bila im je neprijatelj.

Dorijan je uzeo Karmelu i krenuo prema autu. „Uzmi vaše putovnice.“ Reče.

„Nemamo putovnice.“

Okrene se i pogleda me kao da sam ubojica. Mislim, jesam ubojica, ali zašto se tako ljuti zbog putovnice? „Kako nemate putovnice? Svi imaju putovnice. Imaš li ti barem osobnu?“

„Imam.“

„Ima li Karmela neki dokument sa slikom?“

„Pokaz?“ slegnem ramenima.