Zlatna krv

12

Lucija

Sedam u večer, mrkli mrak. Šetala sam sa postavljenim štitom oko sebe i srebrnim nožem u ruci, držeći ga za oštricu. Čim je pred mene skočio vampir, telekinezom sam ga podigla i pritisnula uz ledenu stijenu. Oslobodila sam štit i pogodila sam ga nožem u glavu, zatim sam ga pustila da padne. Došetala sam do njega, položila sam mu nogu na glavu i njome se oduprla da lakše izvadim nož. Prekrila sam nos rukavom jer se vampir već počeo raspadati i ispuštati onaj vonj od kojeg sam već prije povratila.

Čula sam kako je iza mene skočio drugi vampir. Automatski sam ga zapalila i pogodila nožem u prsa, a zatim sam ugasila vatru i izvadila mu nož iz prsiju, oprezno jer je bio vreo.

Zadnji put me je ovdje Ivan doveo i ubio dva vampira. Otad navečer tu zalazim, rečem Marini da idem trčati ili na piće, sakrijem nož u tenisicu i otiđem. Koji je bio divan osjećaj kad zapalila onog vampira pred Ivanom, ja još veći kad ih sama ubijem, poput droge. Možda su ih zato moji roditelji htjeli ubiti, ali ne znam je li to običnom čovjeku urođeno ili samo nama nadarenima.

Znam da ne smijem pretjerivati, ali dva ili tri puta tjedno zalazim u brdo da vježbam, da budem spremna svakog trenutka, a ne da ovisim o drugima. Usput učim kako kontrolirati emocije i energiju, da ne izgubim kontrolu kad mi bude najpotrebnije.

Tako sam se i danas spremala, oblačila sam tenisice i sakrila sam nož u džep traperica. Marina misli da idem s Marijom u kino, ali ni Marija ne zna što radim. Ne znam bih li priznala ili ne. Znam samo da Toni ne smije saznati ono što ja radim.

Čim sam zavezala tenisice, čula sam kako netko ulazi u sobu. „Opet ideš?“ čula sam Karmelin glasić.

„Da.“ Rekla sam. Ustala sam, obukla džemper i zakopčala ga.

„Zašto tako često?“

„Imam život. Zar si opet ljubomorna?“

„Nosiš nož?“

„Naravno da nosim nož.“ Uzmem gumicu i zavežem kosu. „Nadam se da ga i ti nosiš. Čula si što su Toni i Ivan rekli.“

„Jučer si se vratila s krvavim nožem.“

Izbečim oči, povučem Karmelu u sobu i zatvorim vrata. „Tiše malo.“ Šapnem i uhvatim ju za ramena. „Želiš li da nas Marina čuje?“

„Ali kako?“ pitala je. „Kako svaki put? Đe ih nalaziš?“

„Najčešće ih ima po noći, uz rijeku. Tamo odlazim vježbat' da budem vještija, da budem spremna za najgore.“

„Kad ću ja biti spremna za najgore?“

K vragu, opet mislim samo na sebe. Karmela nije toliko mala da ju ne puštam iz vida, a ni moći joj nisu samo za ukras. Trebalo bi doći vrijeme da se osamostali, pa kad joj i život u pitanju. Kad će doći vrijeme ako ne sad? Ne želim da završi k'o Kristina niti doživjeti tu bol k'o Ivan i Toni, nema šanse.

„Obuci se.“ Rekla sam joj. „I to toplo, ne zaboravi nož.“

„Ali…“

„Nema ali, obuci se.“

Karmela je spustila glavu i otišla u sobu. Vratila se kad je navukla na sebe pulover, traperice i čizme. „Dođi ođe.“ Pozvala sam ju prstom, a ona je došla pred mene kao da ide na strijeljanje. Okrenula sam ju, izvadila gumicu iz džepa i vezala joj kosu. „Gotovo je kad te zgrabe za kosu. Još je tvoja dosta duža od moje.“

„Žao mi je.“ Prošaptala je.

„Nema veze, ali vrijeme je da naučiš. Jesi li uzela nož?“