Zlatna krv

17.

Lucija

Ivanu nisam ništa govorila o Toniju i kako je slomljen, a ni on nikad nije razgovarao o njemu, samo bi komentirao blesavi odnos njega i Marije, kako se stalno žali na nju, a tepa joj na telefon. Nikad nije govorio o privatnim stvarima, a nisam ni ja. Nije ni bilo puno problema. Karmela nije imala više problema u školi, ocjene su joj se poboljšale, a družila se sa Zvonimirom i s nekoliko djece iz njegove ekipe.

Toni i ja nismo više tako osobno razgovarali. Čak ni Marija niti njegova baka nisu znali koliko je slomljen. Jedino za proslavu Nove godine se napio i šapnuo mi kako želi biti bolji samo zbog bake. Ona mu je bila jedina nada. Da je razumljiviji, poslala bih ga Vladimiru na kratki razgovor.

Na Novu godinu, baka Vojnović, kako sam ju ja zvala, pozvala je mene i Mariju na večeru. Jedva sam natjerala Mariju da zajedno kupimo kavu i bombonjeru jer sam ipak poštovala Konavoski običaj o gostovanju i sreća da nije ovaj put obukla odrpane traperice.

„Stvarno ste prekrasne.“ Rekla je baka Vojnović čim nam je otvorila vrata. „Stavite kapute na vješalice, a darove na mali stol. Hrana još nažalost nije gotova.“

„Da vam ja pomognem?“ ubacila se Marija. Od malena je kuhala ručak jer njihova mater ni to nije mogla.

„Hvala ti, dijete. Baš mi trebaju još dvije ruke.“

„Gdje je Ivan?“ pitala sam jer sam u tinelu vidjela samo Tonija.

„Posprema sobu. Jedva sam ga natjerala.“

„Idi baba, ja i Lucija ćemo postavit' stol.“ Reče Toni.

Po njegovom pogledu sam znala da opet želi ozbiljan razgovor, to jest, držati mi prodike. Još mi je bilo čudnije što nisam ništa čudno i opasno učinila barem zadnjih petnaest dana. Dobro, zapalila sam trubicu trave na Novoj, ali on se napio k'o stoka i opet nas je Ivan vozio, bez vozačke.

Čim su baka i Marija otišle u kuhinju pozvao me je prstom, a zatim je počeo otvarati vrata balkona. K vragu, zašto mu ne mogu pročitat' misli? Čim sam izašla, udaljio me je rukom od vrata i posjeo na klupicu.

„Je li te strah?“ pitao me je. „Ne izgleda da ti je ugodno.“

„I nije.“ Rekla sam. „Što opet mutiš?“

„Ništa. Vidim da ti opet radiš sranja.“

„Kakva sranja? Nisam ništa učinila barem mjesec dana, osim ako te neke gluposti ljute.“

„Pusti mjesec dana. Vratimo se barem mjesec i pol, dva unazad, kad smo vas već izvlačili iz one jazbine.“

„Zar još to nisi prebolio? Bili smo sami sto puta, sad si naš'o razlog da me napadneš?“

„Ne, ne. Isti taj dan četvero djece je nestalo i nitko im ne zna traga više.“

K vragu. Ne sad ta djeca. Mislila sam da sam gotova s ta četiri derišta koja su mi umalo ubila sestru. Čak sam to riješila i s policijom. Zar moram i s njim?

„Da, iz Karmelinog razreda su.“ Rečem. „Zapravo su izbačeni dan prije nestanka.“

„Ne zanima me odakle su. Zanima me tvoja sestra.“

K vragu, zna. Idiot je opet našao razlog da me podjebava.

„Ostavi Karmelu na miru.“ Rekla sam. „Imala je svoj razlog.“

„Razlog? Znam da je bila maltretirana, ali koji je bio razlog da spali četvero djece?“

„Izgubila je kontrolu.“ Rekla sam. „Još je mala, normalno je da se to dogodi.“