Stojim kraj prozora svoje sobe i sa nestrpljenjem isčekujem trenutak kada će stići.
Njegova majka mi je saopštila da danas dolazi. Iznenadila se kada je saznala da ja o tome ništa ne znam i prekorila samu sebe što mi je verovatno upropastila iznenađenje, jer kako kaže, njen sin ima nešto važno da im saopšti.
Poklon mi je u rukama. Vrtim kutiju sa nekom zebnjom u srcu. Hoće li mu se taj poklon dopasti?
Dok stojim tako gledajući na ulicu, u isčekivanju da naiđe, pitam se hoće li nam se sada, svi naši snovi, konačno ostvariti.
Pre dva meseca je dobio posao detektiva u jednoj od Nju Jorških stanica, bio je toliko srećan da mi je samo o tome govorio nedeljama. Za par meseci i ja završavam fakuletet, pa ću moći da mu se pridružim u Nju Jorku.
Njegovi roditelji izlaze ispred kuće. Zadivljeno posmatram kako zgrljeni stoje, deleći jedan kišobran, dok kiša lagano pada.
Srce mi poskoči u grudima na pomisao da ćemo jednog dana i mi tako zagrljeni stajati i čekati našu decu.
Uzbuđena i srećna bacim pogled na svoju bordo haljinu za specijalne prilike, a zatim se ponosno sjurim niz stepenice. Otvorim vrata taman u trenutku kada se njegov automobil zaustavio ispred njihove kuće.
A onda... Onda je usledio grom...! Grom koji je rastrgao moje srce u milion delova.
Kutija je pala na travnjak, kiša je krenula sve jače da pada, a vetar silovtio da duva.
Iz automobila je izašao Stiv. Zaobišao je automobil i otvorio suvozačeva vrata iz kojih je izašla crnokosa lepotica, široko se osmehujući Stivu i njegovim roditeljima.
Izgledala je kao devojka sa naslovnih strana, duga crna kosa, duge noge, pune crvene usne, obučena po poslednjoj modi. Sve suprotno od mene!
Pogled mi pade na moju haljinicu. U ovom trenutku je delovala toliko jeftino. Jadno. Ništa ne činim , samo tako stojim i gledam u njih, dok na licu osećam vrelu kišu svojih suza. U jednom trenutku se Stiv okrenuo, pogledao me, a zatim je samo spustio glavu i nastavio ka svojoj kući sa rukom na njenim leđima.
Stajala bih tako još ko zna koliko dugo da na sebi nisam osetila toplu ruku njegove majke.
-Ne tuguj dušo. Proćiće ga to, ne misli ozbiljno, vratiće ti se on! Plakala je zajedno sa mnom.
Kao nema sam stajala i gledala u nju.
Uvela me je u kuću i mojoj majci objasnila da je Stiv doveo svoju novu devojku da se upozna sa njima, a onda se on stvorio na vratima.
-Majko, imamo goste i nije lepo da sada tračariš. Uostalom budi preciznija, nije devojka nego verenica. Verenicu sam ti doveo, moju buduću ženu.
Ponovo grom!
Ohhhh, imaš li šta još u meni da spališ, razbiješ , slomiš, ubiješ!?
Prišao mi je lagano, podigao ruku do mog obraza i pokušao da obriše reku mojih suza.
-Mrvice, žao mi je. Nisam ti to mogao reći preko telefona. Desilo se... Bila si daleko i... Putevi su nam se razišli. Bila si mi sve, ali ona je ono što mi je sada potrebno. Biće ti bolje bez mene!
Poljubio me je ovlaš u čelo i zauvek otišao.
Ubrzo posle toga se oženio i njoj poklonio sve naše planove i snove.
Oops! Questa immagine non segue le nostre linee guida sui contenuti. Per continuare la pubblicazione, provare a rimuoverlo o caricare un altro.
******************************************
Stiv i ja smo odrasli zajedno. Svega dve godine stariji od mene, Stiv je bio moja zvezda vodilja, moj zaštitnik, još od malih nogu. Živeo je u kući preko puta moje i baš kao i naši roditelji bili smo nerazdvojni.
Kako je rastao tako je rasla i moja ljubav prema njemu, sve dok jednog dana nije prerasla u nešto mnogo više od samog prijateljstva.
Bili smo jedno drugom sve "prvo". Imali smo zajedničke snove i želje, bili smo povezani svakim danom sve više, a onda, jednog dana, Stiv je morao da krene na koledž, daleko od našeg rodnog grada.
Bila sam tužna što ćemo se po prvi put rastati, ali sam navijala za njegove snove i sreću, jer je svim silama želeo da posatane moj zgodan detektiv. Jednog dana će nam kupiti kuću, gde ću ja imati svoj atelje, gde ću slikati po ceo dan i gde će mi jedina obaveza biti da čekam svog voljenog muža, da dodje sa posla, da me voli i da ga volim.
To je bila naša zamišljena bajka.
Nekako sa vremenom i daljinom, taj san je počeo da bledi. Stiv je postajao sve ozbiljniji, zahtevniji, nezadovoljniji. Ambicije su mu postajale sve veće i veće, a ja sam postajala sve manja u njegovim očima.
Njegova i moja majka su me tešile da će sve to proći, da se zbog uspeha na koledžu malo uobrazioi da tako utiče sredina na njega . Govorile su mi da on nikada ne bi ostavio svoju Mrvicu. Ali, ja sam sve više i više smnjala u to.
Dok su se njemu nizali uspesi, meni su se nizale samo nedaće.
Majka se razbolela, otac je ostao bez posla, a ja nisam mogla da krenem putem svojih snova u veliki grad.
Ostala sam da brinem o ocu, majci i mlađoj sestri, studirajući ekonomiju na lokalnom koledžu.
Toliko sam tereta nosila na leđima, a on je bio moja snaga. Snaga koja mi je nekom nevidljivom silom sve više izmicala, sve dok na kraju i sam nije postao deo tog tereta, stvarajući mi neku zebnju i sumnju u srcu, koja se sada ispostavila isinitom.
Ona je bila ćerka kapetana stanice u kojoj je radio, bogata, lepa, bezbrižna... A ja, ja nisam više bila "dovoljno dobra" za njega.
******************************************
-Ne plači mila, trgnuše me reči moje majke.
-Proćiće, to je život. Jednog dana ćeš se smejati svemu ovome, jednog dana ćeš naći svoju sreću. I bolje tako mila, da se napatiš pa da te život nagradi, nego da ti jednog dana oduzme sve. To je nepisano pravilo.
Gledam je suznim očima dok jedva govori od bolova koje podnosi. Nju boli telo, mene boli duša. Šta je moja bol naspram njene? Ne Amy, ne srami samu sebe, ova žene se hrabro bori i trpi toliko toga zbog svih vas, a ti plačeš nad srušenim snovima.
-U pravu si mama, imam utisak da nakon čitave večnosti, čujem sopstveni glas.
-Nije vredno suza. Želiš li da ti nešto donesem da popiješ?
-Ne mila, idi i odmori.
Ušavši u svoju sobu, uplašio me je lik ove devojke koju vidim u ogledalu. Kosa mokra od kiše, lice mokro od suza. Iz sve snage strgnuh haljinu sebe. Na njoj sam iskalila sav svoj bes. Pustila sam vodu u kupatilu da teče, nadala sam se da će moći da spere svu ovu bol, ali suza nije bilo, glasa nije bilo, samo kamen u grudima.
Sutradan, probudila sam se u zagrljaju svoje sestre.
-Dobro jutro sestrice. Je l' sve u redu, da li je mama dobro, da li te nešto muči? Zapitala sam je uplašeno.
-Sve je u redu Amy, ne brini više! Zastala je na trenutak, pa polako počela da govori.
-Znam šta se juče dogodilo. Sinoć si buncala u snu, pa sam došla da te smirim.
Uhvatila me je za ruku i rekla: -Idi Amy. Žrtvovala si sve svoje snove zarad nas. Mama je bolje. Tata opet ima stalan posao, ja više nisam mala. Idi i dokaži svima koliko vrediš, jer mi to već znamo, a najbitnije je da se opet u to uveriš ti sama.
Devojke budite blage ali iskrene :) jer po prvi put pisem i to ovako javno .Cekam vase komentare!
