Iako sam želela da krenem tog istog trenutka, morala sam da sačekam da diplomiram. Želela sam i da se uverim da se majka oporavlja, da mogu bezbrižno da odem. Onog dana, osim što su prestali da postoje Mrvica i Stiv, nestalo je i prijateljstvo naših porodica. Svelo se na minimum komšijske ljubaznosti i to je bio još jedan razlog zbog kojeg sam želela da odem. Bilo je to sve zbog mene, da mene ne bi povređivali sećajući me na Stiva.
Gotovo sedam meseci sam neumorno slikala i prodavala svoje radove lokalnim galerijama, kako bih sebi obezbedila odlazak u Boston. Boston-ni previše blizu, ni previše daleko, ali svakako dalje od Njujorka i ovog mesta koje me je podsećalo na njega.
Bilo je onih koji su poštovali moju bol, bilo je onih koji su želeli da krenem napred, ali bilo je i onih zlih jezika koji mi nisu davali mira, prozivajući mene i moju naivnost. Njihova hrana je bila to, pakostiti drugim ljudima. Poput uzaludnog bacanja perja uvis, koje bi se uvek vraćalo natrag, tako je uzaludno bilo i boriti se sa tom vrstom ljudi. Morala sam da se udaljim i od toga.
Napokon je došao i taj dan .
Jedan deo mene strahovao je od nepoznatog, a onaj drugi deo probuđen tog nemilog dana je silno žudeo za promenama, uspehom i nekom vrstom osvete. Ne,nisam želela Stiva nazad, ali sam svom svojom snagom želela da se gorko pokaje. Koliko god se trudila da suzbijem mržnju prema onom što mi je učinio i koliko god da sam sebi govorila da osveta nije dobra, to osećanje me je silovito guralo napred. Često sam se pitala da li to uopšte bila ljubav, ako svoju bol želim da ublažim njegovom ili samo čista ženska sujeta.
Vukući dva ogromna kofera, jedan sa svojim stvarima i drugi sa svojim radovima koje ću moći da pokažem nekoj od galerija, stajala sam na semaforu u blizini hotela Harborside Inn. Zeleno svetlo se upalilo za pešake. Krenula sam lagano, kada se začula škripa guma. Uplašena, naglo okrenuh glavu ka automobilu koji je zastao na svega pola metra od mene. Vozilo me nije dotaklo, ali pogled koji sam osetila na sebi me je pogodio pravo u grudi. Za volanom je stajao najlepši muškarac kojeg sam ikada videla! Svetlosmeđa kosa, nekako neuredno nameštena bradica od par dana i pune usne ostavljale su bez daha. Od naočara koje je nosio, nisam uspela da mu vidim oči, ali sam osetila kako me strelja pogledom.
-Džaba lep, kad je kreten! Pomislih i nastavih dalje.
BRETT Žurim kao ludak ulicama Bostona. Oka nisam sklopio cele noći, a sada me i otac zove oko nekog problema u vezi sa njegovim poslom. Ovo sunce mi samo dodatno otežava vožnju. Nedovoljno brzo konstatujem crveno svetlo na semaforu i naglo zakočim uz škripu guma. Odsekao sam se! -Mogao sam nekoga da pregazim, pomislih i baš u tom trenutku je moja kazna usledila.
Devojka plavih očiju i plave kose, lepa poput anđela, stajala je uplašeno tik ispred mog automobila. Taman kada sam hteo da izađem i izvinim se, tako me je streljala pogledom, da sam se istog trenutka zalepio za sedište, a noge nisam osećao.
-Kakav anđeo! Ma, vidi ti đavola malog, promrmljah sebi u bradu.
Nakon što me je par sekundi tako posmatrala, meni je to delovalo kao čitava večnost, besno je nastavila da hoda dalje, vukući za sobom dva ogromna kofera.
-Eh, Brett, koje si ti sreće, ona verovatno nekud' odlazi, zaboravi... I ovako deluje da bi te pre ubila, nego bilo šta drugo.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
AMY
Čim sam se smestila u hotel, krenula sam u obilazak:
-Vreme je za promene devojko!
Nakon par sati šetnje, ruku punih kesa, zastala sam na samom ulazu kozmetičkog salona. Promena garderobe je jedno, ali fizičke promene nešto sasvim drugo. Nisam bila tip devojaka koje su se trudile oko frizura, šminke, dugih i nalakiranih noktiju. Ja sam bila JA i smatrala sam da je to sasvim u redu. Od "onog" dana, svaki put kad bih se pogledala u ogledalo, setila bih se lika crnokose lepotice i požela da i ja uradim nešto više po tom pitanju za sebe.
Jedna od devojaka iz salona kao da je osetila moje kolebanje, brže bolje mi je otvorila vrata osmehujući se, čini mi se, najšire što je mogla.
-Uđi draga! Uđi i prepusti se profesionalcima i ništa ne brini, govorila mi je.
Ušla sam nesigurnim koracima, a onda spazila još jednu devojku sličnu devojci koja me je uvela unutra.
-Ja sam Candy, a ovo ovde je moja sestra Mary. Zajedno činimo čuda! Mada tebi čudo ne treba, samo malo da istaknemo sve tvoje kvalitete.
Nasmejah se i nakon kraće pauze rekoh:
-Ubedila si me. Verovaću vam. Danas sam se doselila i danas započinjem novu etapu svog života. Volela bih da promene koje osećam, vidim i na sebi. Dakle, vaša sam!
Brzinom svetlosti su se okretale oko mene. Opipavale kosu, lice, nokte. Našla sam se u vrtlogu njihovih ruku. Candy nije prestajala da prič, dok je Mary ponekad pitala nešto vezano za to ko sam, šta sam i odakle sam. Klasično za ženske salone.
Osim da sam krenula za boljim životom i uspehom, nisam želela puno da odajem. Za tih par sati u njihovom salonu, postale su mi jako drage. Candy tako brbljiva i Mery tako nežna i tiha, podsetila me je na ono što sam ja i ono što sam do skoro bila.
Nisu mi dozvoljavale da se pogledam sve do samog kraja, a kada se to napokon dogodilo, nisam mogla da verujem šta vidim. Ova devojka u ogledalu, zračila je neverovatnom energijom i samopuzdanjem!
-Devojke, divno ste ovo odradile! Prezadovoljna sam! Recite mi koliko sam dužna?
-Ovo je lepotice, naš poklon za tvoj novi početak. Gde god da si se uputila, šta god da si naumila , neka ti se ostvari.
-Ne, molim vas! Oduzela sam vam dosta vremena i truda, pa vi od ovoga živite, ne mogu tako, bunila sam se.
-Pa... Nastavila je Candy cereći se. -Ako baš zeliš, možeš da nam se odužiš. Podji sutra sa nama na otvaranje novog kluba i časti pićem.
-Uh... Nisam baš sigurna, ne volim gužvu. Postoji li nešto drugo što mogu da učinim za vas?
-NE , NE I NE ... Budi dobra devojka i pravi nam društvo, obe devojke u isti glas rekoše.
Duboko sam uzdahnula:
-Pa neka i to bude deo moje promene . Ićiću sa vama!
Nakon što smo se pozdravile i razmenile brojeve telefona, krenula sam nazad ka hotelu. Sutra moram hitno da pronađem stan, ako ne želim prevremeno da bankrotiram.
Nakon što sam se istuširala, legla sam u krevet iscrpljena od svega što mi je doneo prvi dan daleko od kuće. Dok sam polako tonula u san, od nekud mi se stvorila slika onog zgodnog muškarca. Neki čudan osećaj mi je prostrujao telom.
-Kreten... Hteo je da me pregazi! Iako je njemu bilo crveno svetlo, on se duri!
Nastavila sam još neko vreme da se vrtim po krevetu, a njegov pogled mi nije izbijao iz glave.
Jos jednom hvala svima vama na podrsci.Nisam ocekivala ni deseti deo svega ovoga.Nadam se da ce vam se i ovaj deo svideti , kao uvod za ono sto sledi :)
