Otrov I Lek✅- (Skraćena Verzija)

Otrov

Srce se jače stegne, a ruka mahinalno poleti ka ustima. Krenem da koračam unazad i da odmahujem glavom.

-Kako to misliš, neće se vratiti? Šta mu se dogodilo?

Reka suza slivala se niz moje lice.

Candy usporeno trepnu, pa pogleda u pod.

-Nije mu se ništa dogodilo. Dobro je, bar mislim. Samo… Ben kaže da je rešio da se povuče. Da ne želi više da te povređuje.

Mora da se šali. Ovo nema smisla. Moja luda ženska glava je pre mogla da pomisli da ga nema iz razloga jer mu se nešto dogodilo, nego da je on bio u stanju da odustane od nas… Da odustane, nakon toliko reči ljubavi i toliko molbi da ga ne ostavljam.

U mojim grudima više nije bilo vazduha. Srce se sjurilo u pete. U stomaku se pojavi jak bol. Glava je pulsirala sve brže i brže.

Mrak.

-Amy, Amy… Budi se! Jesi li bolje?

Candy me drmusa snažno. Boli me sve. Glava mi puca. Hvatam se rukom za čelo i polako otvaram oči. U našoj… U njegovoj sobi sam. Kroz glavu mi brzinom munje prođoše svi događaji prethodnih dana, a pogled mi pade na sliku. Moju sliku. Sliku koju je želeo za uspomenu. Ustajem lagano, dok me Leslie i Candy posmtraju u strahu da se opet ne sručim.

Prilazim slici, pa krenem da se okrećem po sobi, tražeći nešto. Prilazim odgledalu i vadim  sminku. Uzimam svoj ruž, pa opet priđem zidu na kome je slika. Stanem besno pred sliku i počnem da šaram po slici, u nadi da ću isto tako sve trenutke sa njim prešarati i iz svoje glave, iz svog srca. Kad završim, okrenem se i ugledam zaprepašćeni izraz  lica koje imaju Leslie i Candy.

-Možeš li mi pomoći da spakujem svoje stvari, obratim se Candy smireno.

Samo klimnu glavom.

Otvaram ormar. Njegove stvari su još tu. Mirišu na njega. Borim se sa željom da ih dotaknem.

-Ne morate da odete. Rekao mi je da ostanem i brinem o Vama koliko god bude trebalo, govori Leslie užurbano.

Sklapam oči. Ljuti me taj njegov licemerni gest, ali ova žena nije zaslužila da budem gruba prema njoj.

-Nema potrebe Leslie, nastavite da brinete o njegovoj kući. Vaše društvo mi prija, ali umela sam sasvim dobro da se brinem o sebi i pre njega... Govorim joj, ne okrećući se.

-Kako Vi želite gospođice, tiho izusti Leslie.

Najteži deo je bio sakupiti stvari iz ateljea. Bio je to moj mali hram, sagrađen meni za ljubav. Stajala sam ispred njega, sećajući se dana kada me je doveo da mi pokaže atelje i zamolio da se preselim. Toliko sam mu bila bitna, a sada se povlači bez pozdrava. Ništa mi nije jasno.

Pozdravim se sa uplakanom Leslie, koju je ova situacija dotakla kao da gleda sapunicu.

Još jednom pre ulaska u Candyn automobil, bacim pogled ka kući. Čini mi se da opet čujem svoj smeh dok jurim ka stepeništu, ne bih li pobegla od njega. Čini mi se da na prozoru opet vidim naše senke. Vidim ga, kako mi opijenim pogledom prilazi i ljubi me tako da mi pamet stane. Čini mi se da opet osećam, kako mi nežno miluje lice dok mi kosa leluja na svežem povetaracu. A onda na kraju, u ušima čujem zvuk lomnjave postavljene trpeze i sliku našeg posledenjeg susreta, kao podsećanje da je nestalo sve to.

Skupim snage i uđem u auto.

-Vodi me odavde Candy, kažem joj i zatvaram oči.

*************************************************************

Povratak u moj stan je bio bolan. Izbegavala sam da budem sama. Duge šetnje, pomagale su mi da se opustim. Kao zavisnik na odvikavanju, koji uspešno broji svaki novi dan u kome nije pokleknuo poroku, tako sam i ja brojala svaki novi dan u kome nisam plakala ili uzela telefon da ga nazovem.