Postavljam sto. Nikad se nisam osećala tako posebnom, privlačnom, požejnom, niti sam ikada bila ovako emotivno ispunjena. Stisnula sam zube da ne vrištim od sreće i jedva smirujem sebe da ne krenem pobednički, poput deteta, da skačem po kući.
-Mmm... Šta ovde lepo miriše?
Brettov glas me trgnu i ja se primirim.
Topim se čim ga čujem, ali se trudim da ne reagujem, dok osećam kako mi prilazi sa leđa. Jednom rukom me grli oko struka, dok mi drugom nežno prstima pomera kosu i ljubi u rame. Jeza me prolazi, ali se pretvaram kao da sam nezainteresovana. Ponašam se kao da je taj doručak najbitniji, kao da nisam osetila taj dodir. Neki vrag u meni ne želi da mu prizna koliko sam slaba na njega.
-Ovo je omiljeni doručak moje sestre.
Odmiče se i pita začuđeno:
-Imaš sestru?
-Da, mlađa je od mene 8 godina. A ti?
Tišina. Nastavljam sa svojim radom, ali odgovora i dalje nema. Stanem, pa se okrenem i jedino što vidim, jeste tuga u njegovim očima.
-Imao sam mlađeg brata. Ubijen je pre 3 godine.
Način na koji to izgovara, pomešan je sa tugom i besom.
-U redu je, još uvek nisam naučio da se nosim sa tom činjenicom.
Prilazim mu i grlim ga, dok on sedi na jednoj od stolica, a ruke su mu stisnute u pesnice.
Zagrlim ga i privijem na grudi. Rukom mu milujem lice.
-Sve je lakše od kada si ti tu, govori mi i steže me jako oko struka.
BRETT
-Amy, Amy, Amy…
Osćanja su mi u totalnoj konfuziji. Ne znam li jesam li više srećan, ili zabrinut. Rešen ili uplašen. Voljan ili nemoćan. Tapkam u mestu i nemam mira. Trenuci sa njom mi donose spokoj, ali me realnost vrlo brzo uznemiri. Nadam se da će mi ovaj tip pomoći.
Ben ga je nahvalio kao vrhunskog detektiva.
Parkiram se ispred kafića u kom treba da se nađemo. Dok izlazim, osvrćem se da vidim da li me neko prati. Moraćemo neko drugo mesto da dogovaramo za susrete. Nisam siguran koga tražim, pa gledam okolo-naokolo, po bašti. Ne vidim nikoga nalik detektivu. Za oko mi zapada lik koji jedini sedi sam. Bela košulja, nakit, tetovaže na rukama.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Nisam ovo očekivao. Njegovo držanje odiše samouverenošću, a pogled mu je nekako pronicljiv, dok me posmatra. Rešim da priđem. Taman htedoh da ga upitam za ime i on mi rukom pokazuje na mesto preko puta njega.
-Brett Wilson?
-Stiv McCain?
Klimnu glavom i pruži mi ruku. U nekom drugom slučaju bih mu rado okrenuo leđa, jer me to njegovo ponašanje iritira, ali potrebna mi je pomoć. Ne, ipak neću da sudim o njemu odmah.
