Kuda me vodiš ? Pitam i smejem se istovremeno. Brett se pojavio pre pola sata u stanu, govoreći da ima iznenađenje za mene. Na parkingu mi je stavio povez preko očiju i evo, ima već par minuta, kako se vozimo dok me znatiželja ubija.
-Još malo, budi strpljiva.
-Strpljiva? Nervozna sam, baš i ne volim iznenađenja, govorim mu.
-Ovo će ti se svideti, obećavam, govori mi i rukom stiska bedro, a meni od tog dodira zaigraju svi mišići.
Nakon nekog vremena stajemo i čujem poznatu škripu kapije. Gotovo sam sigurna da smo u Somervillu, na posedu njegove kuće.
-Stigli smo, govori i ljubi me u obraz.
Čujem otvaranje, a zatim i zatvaranje njegovih vrata. Brett otvara vrata sa moje strane i daje mi ruku da izađem. Očekivala sam da ćemo se popeti uz stepenice na ulazu, ali ne, mi idemo nekom stazom. Čujem žubor vode i nema sumnje, u vrtu smo.
-Ovde možeš da staneš, govori, puštajući mi ruku.
Dok stojim i čekam da mi skine povez, nervozno grickam usne i lomim prste. Ne znam jesam li više uzbuđena, ili nervozna a on namerno odugovlači. Čujem njegove korake, dok korača oko mene.
-Znaš, dok te gledam takvu padaju mi svakakve ideje na pamet, osećam podsmeh u njegovom glasu.
-Brett, ili ti skidaš ovo, ili ću ja, govorim nestrpljivo.
Staje iza mojih leđa i koža mi već gori.
- Na ovo misliš, pita me, pa lagano zavlači ruke pod moju majicu. Duboko uzdahnem i jače zagrizem usnu. Njegove ruke nastavljaju ka moji grudima i noge me već izdaju. Naslanjam se na njegovo rame. Nežno mi ljubi vrat i ja se sva naježim. Brzo i plitko dišem, dok jednu ruku spušta ispod mog pupka, pa me blago stisne prstima ispod pojasa.
-Brett… Dahćem njegovo ime.
Polako smiruje svoje ruke, držeći me za struk.
-Ovo nije bilo planirano i nije deo iznenađenja. Ali mi je sada dalo ideju koji nam komad nameštaja fali.
Skida povez sa očiju i ja širom otvorim oči.
Predamnom se ukaza pravi mali atelje od dreveta, obojen u belo, sa tirkiznim detaljima. Unutra je bio sav moguć pribor potreban za moj rad, a ispred vrata mali drveni stočić i dve stolice.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
-Da li je ovo… Reči dalje izostanu. Okrenem se ka njemu i ugledam onaj njegov najlepši osmeh.
-Treba ti mesto na kome ćeš moći da slikaš, pa sam ga sagradio. Možemo da izmenimo šta god želiš. Ovde ćeš imati svoj mir.
Bacim mu se u naručje i zagrlim ga najsnažnije što sam mogla.
-Hvala ti, ovo je predivno, prelepo... Nemam reči.
Nastavljam da ga grlim i ljubim.
-Fali još nešto, kaže mi.
-Šta, upitam?
-Da se preseliš ovde, govori mi.
-O... Polako spuštam glavu, nesigurna, ne znam šta da kažem, pa vratim pogled ka njemu.
-Ne znam je li to pametno. Možda je čak i prerano... Još uvek ima toliko toga…
Primetim nezadovoljstvo na njegovom licu.
-Amy, možeš li ti da zamisliš jedan dan ili jednu noć bez mene? Ja znam da bez tebe ne mogu. Ako želiš, zadrži svoj stan, ali želim da se preseliš ovde. Znam da moramo da razgovaramo i da sam ti dužan neka objašnjenja. Ne bežim od toga, samo mi je bitno da mi daš još malo vremena, jer nije ni malo jednostavno ono što želim da ti kažem. Samo mi veruj.
Muči me to što krije, ali ne mogu da ga odbijem. -U redu, pristajem, govorim mu i dalje nesigurna u ispravnost svoje odluke. ******************************************
-Dakle, preselićeš se? Pita me Mary, dok pijemo kafu u našem omiljenom kafiću. Brett je danas ceo dan dežuran u bolnici, pa sam rešila da se malo zabavim sa njima. Falilo mi je malo razonode. Prethodni dani su se sveli na slikanje, čekanje Bretta, voljenje Bretta. I mada je sve bilo savršeno, falio mi je centar grada, gužva, šetnje, ćaskanja sa mojim, sada već najboljim prijateljicama.
-Još uvek nisam sigurna. Odlažem da prenesem sve svoje stvari. Čini mi se da bi pristanak na život sa njim, bio kao prelaženje puta zatvorenih očiju i ušiju. Nekako se bojim da učinim taj korak.
-Verujem da mu je stalo do tebe. Ben ne govori puno o Brettu, pa ne znam ni šta bih ti rekla.
-Možda bi nešto i rekao kada ne bi stalno nasrtali jedno na drugo, zadirkuje je Mary.
-To nije tačno, brani se Candy. Mi razgovaramo.
-Da čujem, o čemu to? Daj nam primer, nastavljala je Mary.
-O...o...o… Dok smo se mi smejale misleći da Candy ne može da se seti o čemu ona i Ben razgovaraju, kad' se ne “vole”, Candyno lice je sve više postajalo ozbiljno, pa na kraju i ljuto. Očigledno ne zbog mene i Mary, već zbog nečeg' što je videla iza nas.
Naš smeh polako utihne, a ozbiljnost i uplašenost na Marynom licu me nateraju da se i ja okrenem, ne bih li videla šta je to tako strašno. U trenutku se smrznem. Brett na svojim ramenima nosi devojčicu, koja se veselo kikoće, dok u rukama drži balone. Kraj njih ide mlada žena smeđe kose i visoke građe. U jednoj ruci je držala poklone, a drugom rukom se pridržavala za Bretta, smejući se nečemu što je devojčica govorila. Brett je takođe bio veseo, dok je nešto imitirao devojčici. Prava porodična idila. Vazduh mi je bio izbijen iz grudi. Osetim nečiju ruku na svojoj, pa se okrenem lagano ka Mary i Candy.
-Dobro sam. Samo moram... Moram negde da se skonim, moram malo da budem sama, kažem, pa vratim pogled ka srećnoj porodici i uhvatim trenutak kada se ta žena podiže na prste i ljubi Bretta. On se ne izmiče, već prihvata taj brzi poljubac u usne. U isti mah, devojčica ih grli, očigledno srećna zbog prisnositi svojih... I tada shvatam, on ima dete...ženu?
Neee, govorim sebi! Ne moguće! Još jednom pogledam ka njima, da bih sebe uverila da je to on i da, konačno mi dopire do mozga da vidim Bretta. Iako odbijam da poverujem u to... Bože, to je moj Brett!? Onaj Brett koji me voli?! Onaj Brett koji želi zajednički život sa mnom?! Suze mi padaju i teške su kao zrna olova. Srce mi ubrzano kuca, a dah mi ponestaje. Ne, verovatno je došlo do zabune, tešim samu sebe. Hteo je nešto da mi prizna, kaže, ali je sve ostalo nedovršeno. Pitam se, zbog čega, zašto?! Taj isti Brett, koji brine o meni, štiti me, sada šeta sa nekom ženom i detetom. Bože, njegov otac je pomislio da sam mu ja ljubavnica?! Odatle taj prezir sa njegove strane! Ja, Amy, nečija ljubavnica?! Osećam da mi se srce kida na komadiće. Molim Boga da je sve ovo san, jer jedino što želim je da se probudim i da ga vidim pored sebe... Kako je moj, samo moj.... Osećam mučninu i vrtoglavicu, ne mogu da dođem do vazduha...
-Molim vas, vodite me odavde!
P. S. Ja samo moram nešto da kažem u Brettovu odbranu, a to je ona stara : "Nije to što mislite!" 😉
