Otrov I Lek✅- (Skraćena Verzija)

Strah

-Hoćeš li za trenutak da staneš i da se smiriš, Brett viče na mene, dok ja panično guram stvari u kofere.

-Da se smirim? Kako mogu da se smirim? Šta je tebi? Kako možeš tako hladan da budeš? Dođe mi da urlam na njega, da ga udaram, samo da se trgne! 

-Zato što sam pozvao ljude. George je iza rešetaka. Nije imao komunikaciju sa spoljnim svetom. Nemaš razloga da brineš. Verovatno nismo dobro zatvorili vrata. Ne kažem da to nije razlog za brigu. Svašta je moglo da se desi, da je ustao pre nas! Bićemo obazriviji od sada.

-Ja sam ta vrata dobro zatvorila, nisam luda. Ti tvrdiš da su sinoć bila zatvorena. Čak i da zanemarimo vrata, zar ti pokvareni alarm i video nadzor ne govore da nešto nije u redu?

Srce mi se skupilo od straha. Pomisao da je neko bio u kući, u Williamovoj sobi, kraj njega…Ne želim to ni da zamislim! Bože hvala ti što je još tu! Je li ovo bilo upozorenje?

-Pozvao sam nadležne da provere kvar. Kvarovi se dešavaju. Govori tiho da me umiri, brišući suze sa mog lica, dok ja gledam u njega. Gledam ga, iznemogla od pokušaja da mu doprem do mozga... Da konačno shvati da nešto nije u redu.

-Želim da odem u Majami. Napokon izgovaram, sluteći oluju koja dolazi. I ne grešim. Istog časa sklanja ruke i udalji se od mene. A pogled mu postaje mračan. To je onaj pogled koji mi od prvog trena ledi krv u žilama.

-Zašto? Čak mu je glas drugačiji.

-Zato što ću se tamo osećati bolje… Sigurnije.

-Sa njim? Znala sam da će to reći.

-To nema veze sa Stivom. Samo želim da smo što dalje odavde. Poludeću ovde. Pođi sa nama!?  Plačnim glasom ga molim.

-Imam obaveze ovde. Zakazane su operacije. Životi nekih pacijenata zavise od mene. Sačekaj. Za pet dana svakako idemo tamo zbog tvoje izložbe.

-Ne mogu! Razumi me, sklapam ruke u molitvu.

-Ne dozvoljavam ti da odeš, grubo mi govori.

Majčinski instinkt da zaštitim svoje dete je jači od ljubavi koju osećam prema ovom čoveku. Spremna sam i da ga se odreknem zarad Williamove sigurnosti.

Ljutnja u meni raste i napokon se priberem, pa prestanem da plačem.

-Ne treba mi tvoja dozvola da bih otišla. Pozdravi se sa svojim sinom!

Hladno odgovaram, udarajući ga u grudi, dok prolazim kraj njega.

Za dva sata sve je bilo spakovano. William i ja smo bili spremni za polazak. Lesllie je uplašeno stajala na vratima. Nije joj bilo jasno šta se dešava, dok je Brett bukvalno bacao naše stvari u prtljažnik automobila.

Na putu do aerodroma reč nije progovorio sa mnom. Krajičkom oka mogla sam da primetim, kako besno steže vilicu ispuštajući očajne uzdahe s' vremena na vreme. Mišići na rukama su mu se grčili dok je snažno stezao volan.

Bilo me je strah da išta kažem.

Ćutanje se nastavilo i na aerodromu. 

Oglasi se razglas, te skupim snage da ga pogledam u oči dok uzimam Williama iz njegovih ruku. Još uvek ima taj ljutit pogled, ali u njegovim očima nazirem i tugu što odlazimo, pa malo smekšam.

-Popravi i proveri sve još jednom. Nadam se da ćeš doći na izložbu i ako sve bude bilo u redu, vratićemo se sa tobom.

Kao da me nije čuo, njegov izraz lica se ne menja, a usta ne otvaraju.

Umorno uzdahnem i okrenem se da pođemo, kada me on uhvati za nadlakticu i snažno okrene ka sebi zajedno sa Williamom u mojm rukama. Brzo i silovito me poljubi, pa još jednom poljubi Williama.