Na rubu ludila

1

Irina

- Ona je moja najbolja prijateljica, moja porodica, osoba koju volim najviše na svetu! A ti si me izdao sa njom! – udarim ga u grudi da dam sebi oduška ali ne ide.

- Ja . . . nisam znam da ste cimerke.

- Nisi znao! Ona te voli, zaljubljena je preko ušiju u tebe i jedva je čekala da nas upozna! I ja sam želela da te upoznam sa njom! Kakav si ti to čovek!

- Nije ono što misliš?

- Nije? Da vas nisam slučajno videla kako se ljubite . . . Bože! Kako možeš biti u vezi sa obema? – ljuta sam na njega,na sebe, na nju . . . Bože.

- Nije bilo tako!

- Nego kako?

- Hteo sam da je ostavim, volim tebe, želim tebe.

- Da, to dokazuješ tako što se viđaš sa mojom najboljom drugaricom!

- Kunem ti se da bih je ostavio ali sam saznao da je bolesna.

- Ti kučkin sine. Da, bolesna je, čitavog života je bolesna ali poslednja dva meseca naprosto sija, zaljubljena je u tebe a ti . . . varaš je sa mnom. Kako pobogu možeš da se viđaš u isto vreme sa dve devojke? – niko mi se u životu nije toliko gadio kao on u ovom trenutku a zaljubljna sam u njega, ili sam bila, posle ovog sigurno neću biti.

- Ja . . . ne mogu da je ostavim.

- Zašto? Zato što ti je za rođendan poklonila sat koji košta kao manji automobil? – pitam sarkastično. Odlično znam koliko je Jason ambiciozan i koliko teži finansijskog stabilnosti a Violet se tu uklapa više nego ja. Bože Violet.

- Zanemariću ovu opasku. Hoćeš li joj reći?

- Ja? Ne, ne želim da je ubijem, bolesna je, ali ako u tebi ima i trunčice čoveka ostavićeš je, ona ne zaslužuje da je praviš budalom, zaslužuje bolje, a i ja.

- Irina . . . - podigao je ruku ali sam se izmaknula.

- Za mene si mrtav, žali Bože ovih mesec dana koje sam potrošila na tebe.

- Volim te.

- Ja tebe mrzim – sa tim rečima se okrenem i napustim njegov stan.

***

Plakala sam sigurno pola sata, plakala sam zbog sebe, kretena koji to ne zaslužuje a najviše zbog moju Violet. Bože, ona mi je poput rođene sestre a neko vreme smo delile istog muškarca, sva sreća što nisam spavala sa njim ali ona jeste, ona ga voli i zamišlja budućnost sa njim. Ne mogu da je slomim, ne mogu joj reći kakav je licemer i prevarant. Šta da radim? Šta?

Uđem u stan koji delim sa Violet i zateknem je kako telefonira. Srećna je, smeška se, sigurno razgovara sa Jasnom.

- Volim i ja tebe – pekinula je razgovori i okenula se ka meni.

- Kaži dragička?

- Okej – definitivno je nije ostavio.

- Od ponedeljka počinjemo da radimo.

- Zaista? Ali diplomiraćemo naredne nedelje, kako . . .

- Moj brat, radićemo za Dejmona.

- Ali . . . za Dejmona? Nudi i meni posao?

- Naravno, za početak ćemo raditi kao pripravnice a kasnije zavisi samo od nas – ostavila je telefon i uhvatila me za ruke.