Na rubu ludila

11

Dejmon

Besno ulazim u moju novu firmu i idem pravo kod direktora.

- Gospodine Kruz nisam znao da imamo sastanak.

- Nemamo, moram da razgovaram sa jednim od tvojih radnika, Jason Evet.

- Naravno, dovešću ga.

- Hvala Barni.

Šetam kao zver u kavezu od juče sam kao na iglama. Nekim ljudim očigledno moram nacrtati neke stvari. Stupio je u kontakt sa njom. Ko zna o čemu su razgovarali, moraću to da istražim.

Barni uvodi Jasona u kancelariju i ostavlja nas same.

Hvatam ga za kragnu i nabijam na vrata.

- Koliko puta ti moram reći da ostaviš moju ženu na miru? – stegnem ga čvršće i suzbijam poriv da ga ubijem od batina, dodatno me nervira to što se ne brani a ja se molim da me bar malo isprovocira.

- Nisam ja kriv što me ona voli.

Stegnem čvršće njegov vrat.

- Ona je moja - zarežem na njega.

- Ne znam kako si je naterao da se uda za tebe ali ona nije tvoja.

- Jel ti hoćeš da završiš u zatvoru?

- To bi se dopalo tvojoj sestri – nakezi se.

- Imaš jebenu sreću ali neće te doveka služiti – naglo ga pustim.

- Možeš da poseduješ sav novac na ovome svetu, ali on ti neće obezbediti ono što ja imam. Imam ljubav tvoje sestre, imao sam tvoju ženu i ponovo ću je imati - nakezi mi se u facu i nisam izdržao, zamahnuo sam pesnicom i udario ga. Ispljunuo je krv i obrisao usta rukom.

- Irina nikad više neće biti tvoja, ako treba do kraja života ću je držati pod ključem.

Dok odlazim čujem ga kako viče nešto o srcu i sličnim glupostima ali ne obazirem se. Jedog dana, jednog dana će mi pasti šaka i tada više neću hodati po rubu ludila, tada ću poludeti.

Telohranitelj je odveo Irinu u stan, moram da se držim podalje od nje jer sam ceo dan besan zato pozovem prijatelje i rešim da zaboravim na ovu ludnicu od mog života.

***

Preterao sam noćas, to mi prvo pada na pamet kad otvorim oči. Glava me ubija, grlo, ne duša mi smrdi, ma ceo bazdim. Čekaj malo . . . ja sam samo u boksericama. Gde mi je odeća? Gde je Irina? Ustanem i potražim je, nije ovde.

Izvadim telefon i nazovem njenog telohranitelja koji mi kaže da je odvezao jutros na posao. Pogledam sat i vidim da je prošlo podne. Preterao sam, a što je najgore ne sećam se ni kako sam stigao kući, ma ne sećam se kad sam se poslednji put ovako olešio. Bolje da se dovedem u red i vidim kakva sranja sam sve napravio.

- Moja supruga? – pitam sekretaricu.

- Dobro jutro gospodine, saznaću.

- Saznaj – glava me i dalje ubija. Popijem lek za glavobolju i okrenem se.

- Izašla je na ručak sa vašom sestrom i njenim verenikom.

- U redu – verenikom! Zar ne mogu da uzmem ni slobodno veče a da on ne iskoristi priliku. Izvadim telefon i nazovem je.

- Molim? – javila se.

- Još uvek ručate?

- Da.

- Naruči mi odrezak, stižem, i gde ste?

- Kod Moa.

- U redu.

Moja sestra je vesela, kreten je opušten a moja supruga me gleda . . . čudno?

- Prijatan ručak – sagnem se i poljubim Irenu. Usne joj imaju ukus neke voćke, pije sok od jagode. Pocrvenela je, to me je vratilo u stara vremena.

- Ćao bato.

- Mala – poljubim i sestru.

- Jasone.

- Dejmone.

Dobro sam mu razbio usnu, očigledno nije rekao šta se dogodilo. Naručim običnu vodu.

- Od kad ti piješ vodu uz ručak? – sestra me pita.

- Imam glavobolju.

- Kapiram, Jasonovi roditelji dolaze kod nas za vikend šta kažete da svi zajedno odemo negde na ručak? – predložila je.

- Irina?

- Naravno, zašto da ne?

- Odlično a sad vas ostavljamo jer Jason mora kod doktora – gleda ga ozbiljno.

- Violet ne preteruj to je obična posekotina.

- Zub ti se klima, nije mi samo jasno kako si upeo toliko jako da udariš u vrata. Gledaj malo kuda ideš sledeći put.

To mu neće pomoći, sledeći put će jače naleteti na ta vrata.

- Obratiću pažnju.

- Ljudi vidimo se sutra.

- Ćao.

- Ćao.

Kada su otišli konobar je doneo moj ručak.

- Već sam isplanirala ručak sa Violet, Jason je upao u poslednjoj minuti – rekla je jednostavno.

- Kako sam došao kući? – ne želim da razgovaram o kretenu.

- Ne sećaš se? – namrštila se.

- Imam prekid filma – ali sam očigledno bio dovoljno trezan da dođem taksijem, auto mi nije u garaži.

- Hm.

- Šta hm?

- Pa, lupao si na vrata, uvela sam te unutra i pomogla ti . . . da se skineš. To je sve – podignula je ruku i počešala vrat. Laže, to je njen znak kad krije nešto. Šta sam dođavola radio sinoć? I šta sam joj rekao?

- Sigurno?

- Da.

Neka joj bude, ali samo ovaj put jer nisam siguran da želim da znam šta se dogodilo.