Na rubu ludila

23

Irina

Ovo popodnevno sunce mi prija, Una spava pore mene u kolicima a ja sam podigla noge na sto i uživam, osećam se tako lenjo.

Podignem glavu i ugledam mog muža, hoda kao gospodar univerzuma u crnom odelu sa bradom, pustio je bradu i stoji mu . . . pa seksi. Bez reči mi prilazi i smešta se pored mene.

- Dopada mi se ova ljuljaška.

- I meni, dobar deo dana provodim ovde.

- Jason je u zatvoru.

- Zaista?

- Da, izgleda da je u međuvremenu pljačkao neke žene dok je spavao sa njima, opljačkao je pogrešnu.

- Ha, to me ne čudi.

- Nebitno, više nas neće uznemiravati.

- Odlično – zabacim glavu i nastavim da uživam u suncu.

Ne znam koliko dugo smo sedeli ovako ali smo uživali, bar ja.

U jednom trenutku se oglašava moj sin i uzmem Dejmonovu ruku i prislonim je na moj stomak. Njegov osmeh me je načisto osvojio.

- Možda će biti fudbaler.

- Možda.

- Irina . . . razgovarajmo.

- Razgovaramo.

- Znaš na šta mislim.

Uozbiljim se, nisam spremna za razgovor o budućnosti ali izgleda da ću morati da se prelomim.

- Slušam.

- Mi. Šta se dogodilo sa nama u međuvremenu? Šta se dogodilo sa tobom?

- Ne znam Dejmone, u međuvremenu mi se dogodio život. Imala sam drugačije prioritete pre nego što sam postala majka, drugačije sam gledala na stvari ali sada . . . sada shvatam da u stvari ništa nisam znala. Da, moj glavni problem si bio ti i moja osećanja, ali mi nikad nismo uradili ništa zato što smo to želeli. Naša nazovi veza, lažan brak, pravi brak . . . sve odluke koje smo nas dvoje doneli bile su vezane za tvoju sestru i to su bili moji glavni problemi. Sada je drugačije, uživam u životu na drugi način, trudim se da budem Uni ono što je njena majka bila meni, porodica, i da to mi je postalo prioriteti, Una i ovo dete koje nosim.

- Šta smo onda mi?

- Ne znam šta smo mi, ne znam šta će biti od nas ali znam da mi to trenutno nije prioritet, nije život večita borba sa osećanjima, život je ono što dolazi u međuvremenu, kao deca. Svesna sam da će oni jednog dana odrasti i zasnovati svoje živote ali ovo vreme kada sam ja centar Uninog sveta i uskoro centar sveta mog sina, želim da iskoristim maksimalno što mogu. Ne želim da se nerviram zbog toga što nas dvoje nikad nismo priznali jedno drugom koliko smo se voleli, da volela sam te i volim te i dalje, ti si deo moje porodice. Međutim naša ljubav i sve što ide u paketu sa njom me je dovelo do ivice ludila, ti si jedna osoba kao porodičan čovek a totalno druga kada si . . . besan, ljut. Ne želim da se vraćam u taj period bio je stresan, bolan, pun laži . . . ne to vreme je za mene prošlo, zato ti ne zameram što si otišao.

- Dakle više ti nije stalo do nas?

- Zar je ikad bilo nas?

- Bilo je.

- Ne, Dejmone, ne zaista. Sve što si ti uradio, sve što smo mi uradili je bilo iz nekih drugih razloga, ništa nismo uradili konkretno zato što mi to želimo.

- Ali ispalo je dobro. Pogledaj Unu, dete u tvom stomaku . . . zar nisu oni nastali iz obećanja i želje da zaboravimo?

- Jesu – priznajem.

- Slažem se sa tobom da smo doneli odluke na temelju nečeg što nije konkretno bilo vezano za nas dvoje ali to ne znači da je bilo pogrešno. Stvorili smo porodicu na osnovu tih odluka. I da, bili smo pravi ali u pogrešno vreme, ali sada je drugačije.

- Nije, mi smo u braku zato što smo počinili zločin i prijavili tuđe dete kao naše, pored toga ostala sam trudna što te na neki način obavezuje prema meni.

- Zar me nimalo ne poznaješ? Mogao sam da pronađem milion načina da zadržim Unu bez tebe, pa lažirao sam tvoju trudnoću i zataškao sestrinu. Oženio sam te zato što sam to želeo, zato što te volim, zato što si mi potrebna, poverio sam ti devojčicu koja je moj jedini rod, svoj dom, sve što sam stekao . . . ne postoji osoba na ovom svetu kojoj više verujem. Da, bio sam gad prema tebi ali ne onoliko koliko te volim.

- Dejmone . . . ne znam šta želiš od mene.

- Da uvek budeš pored mene.

- Znaš da neću otići, imamo porodicu a ti znaš koliko mi je porodica bitna.

- Ne želim da ostaneš zbog dece, želim da ostaneš zato što to želiš. Ne želim brak za zakon i druge, želim brak zbog nas.

- Dakle . . . želiš da krenemo ispočetka?

- Ne, mnogo je vode poteklo ispod tog mosta, želim da budemo ono što jesmo, dvoje ljudi sa decom koji se vole, ali neću te primoravati ni na šta, odluka mora biti tvoja. Ne želim brak sa ženom koja će biti sa mnom samo zbog dece.

- Znači da zatražim razvod i puno starateljstvo nad decom, dozvolio bi mi da odem?

- Pa . . . verovatno ne.

- Pa kakva je onda to sloboda izbora?

- Ona koja će se okrenuti u moju korist. Vidi, volim te, kaži mi šta treba da uradim da bih ti to dokazao i uradiću to.

- Pruži mi vreme, ovde sam neću nigde otići, ići ćemo dan po dan i izgradićemo normalan odnos, bez uplitanja, samo ti i ja.

- Samo mi?

- Samo mi – potvrđujem.

- To može, vreme je da ostavimo prošlost iza nas.

- Tako je jer budućnost je već tu – spustim ruku na svoj stomak i ponovo se prepustim milovanju sunčevih zraka, ako ništa drugo bar sam strpljiva žena.

Dejmon

Imam posla preko glave ali ništa mi nije teško, razgovor sa Irinom mi je pomogao, smirio me je i uverio da za nas ima nade, potrebno nam je samo vreme da zalečimo svoje rane i prilagodimo se novonastaloj situaciji. Nisam samo ja izgubio Violet i ona je, ali ona je bila hrabrija od mene, učinila je za njenu ćerku ono što nisam ja, zato ću joj dati svo vreme ovog sveta, biću njena podrška i nikad je više neću povrediti.

Zatičem moje dve dame u igri, Irina leži na krevetu a Una se igra sa njenim nosem.

- Uživate? – opružim se pored Irine i prebacim ruku preko njenog stomaka. Nije me spečila u tome.

Una me ne konstatuje već nastavlja da se igra a Irinom.

- Neće da spava, teroriše me.

- Jesi li umorna?

- Jesam, u poslednje vreme bih samo da spavam.

- Ostaću ja sa njom.

- Ti ćeš da je čuvaš? Nećeš moći da je uspavaš.

- Mogu da pokušam.

- Dobro, samo izvoli.

- Ok – uzmem Unu.

- Popila je mleko i presvučena je, srećno.

- Da, hajde idemo mala.

Koliko ovo uopšte može biti teško?