Na rubu ludila

13

Irina

Kad sam se probudila već je bio mrak i bila sam u odelu. Presvučem se i rešim da pojedem nešto.

- Dejmone? – nisam očekivala da ću ga zateći ovde.

- Budna si – okreće se ka meni i vidim da u ruci vrti . . . o ne.

- Jesam – progutam knedlu.

- Koliko dugo?

- Šta? – pravim se blesava.

- Koliko dugo si trudna? – bacio je test na pod. Sranje gotova sam, šta god da kažem biću u problemu, istina ili laž, nije bitno.

- Koliko dugo?! – toliko glasno se prodrao da sam morala da zapušim uši.

Dolazi do mene i pomera mi ruke.

- Nisam trudna – brzo sam izgovorila.

- Za šta ti mene smatraš? Za idiota? Test je bio u tvojoj torbi, danas si se onesvestila. Zato si odbila da odeš kod doktora zar ne? Znala si da ću saznati!

- Ne, pogešno si shvatio.

- Sa tobom je sve pogrešno shvaćeno! On je otac zar ne? Verenik moje sestre! – svojom vikom mi uteruje strah u kostima.

- To nije . . . – dođavola on jeste otac.

- Nije moj test.

- Ma nemoj? Čiji je onda? – nakrivio je glavu.

Ćutim jer mogu reći čiji je, obećala sam Violet. Obećala sam, prokleta neka sam ali neću reći.

- Odgovori mi – prodrmao me je pa me naglo pustio.

- Tvoj je, zato ćutiš.

- Rekla sam da nije – kažem tiše.

- Nije tvoj a ne znaš ni čiji je – podrugnuo se.

- Nemam ti šta više reći.

- Naravno da nemaš. Na tvom mestu ni ja ne bih imao šta da kažem. Kakva si ti to osoba? Šta da kažem sestri? Moja si žena! MOJA!!!! A nosiš dete verenika moje sestre.

- Ne nosim ničije dete!

- Sklanjaj mi se s očiju! – viknuo je.

- Dejmone . . .

- Gubi se. Trudna si, gubi se odavde, pre nego što izgubim i ovo malo strpljenja što imam za to nedužno biće koje nosiš – oči su mu krvave, lice besno, ton ubitačan . . . okrenula sam se i pobegla u svoju sobu.

Plačem i jecam dok punim kadu, suze mi se mešaju sa vodom. Osećam se prljavo, nedostojno, povređeno, licemeno . . . lažem ga. Stalno ga lažem a on me svakim danom mrzi sve više.

U životu su me bezuslovno volele samo dve osobe, moja baka i Violet, roditeljima sam smetala, muškarci su želeli da me iskoriste a moj suprug . . . Bože on me mrzi. Svučem odeću i rešim da sperem tugu.

Dejmon

Izađem besno iz svoje sobe rešen da se ubijem od alkohola ali zagazim u baru? Šta?

- Stan je mokar – sve je mokro. Proverim kuhinju, znam da je moje kupatilo suvo . . . Irina . . . Utrčim u njenu sobu, nema je. Otvorim vrata kupatila i umalo se ne šlogiram.

- Irina! – gasim vodi i izvlačim njeno modro telo iz vode.

- Irina! – pokušavam da joj osetim puls. Ruke mi podrhtavaju i srce mi tuče kao ludo.

- Budi živa molim te, budi živa – preklinjem u sebi i osetim puls, slab je ali je živa.

- Ostani sa mnom dušo – uvijem je u ćebe i podignem je, prelaka je. Gazim kroz vodu, usput grabim ključeve, otvaram vrata i trčim niz stepenice.

Zašto si ovo uradila? Zašto? Ubacim je na zadnje sedište, zatvorim vrata i sednem na mesto vozača, čini mi se da sam zapalio gume.

Dok vozim kao manijak krivica me ubija. Zbog mene je pokušala da se ubije i to trudna! Kakav sam ja to čovek? Kakvo sam čudovište?

- Molim te nemoj da umreš, preklinjem te Irena, izdrži još malo – na putu do bolnice umro sam hiljadu puta.

- Treba mi pomoć! – trčim sa njom u naručju.

- Šta se dogodilo? – prilazi mi neki doktor sa sestrom.

- Pronašao sam je kako pluta u kadi.

- Stavite je ovde – doterali su krevet i pažljivo sam je spustio. Već su počeli da je pipaju i govore među sobom.

- Trudna je, moja supruga je trudna – uhvatim doktora za ruku.

- Sačekajte ovde, pobrinućemo se za nju – klimnuo mi je glavom i gledao sam kako nestaje sa sestrama i mojom ženom iza plavih vrata.

Šetao sam, ludeo, proklinjao sam sebe, onda sam telefonirao i naredio da nam srede stan i to me ponovo vratilo na činjenicu da ona možda umire zbog mene. Na šta sam je naterao? Šta sam učinio? Samo da se spasi, lično ću se pobrinuti sa bude srećna sa kim god želi, samo da se spasi.

***

- Napokon - ugledam doktora i krenem ka njemu.

- Kako je ona?

- Biće dobro.

- Biće dobro – hvala Bogu.

- Hvala Vam doktore.

- Izvukli smo vodu iz njenih pluća ali još uvek je iscrpljena.

- Iscrpljena?

- Da, njeno telo . . . kao da danima nije unosila hranu i vodu, osim toga malokrvna je i . . . Da li je vaša supruga suicidna?

- Ne – nisam siguran u odgovor.

- Bar nije bila.

- Mislim da se onesvestila dok je bila u kadi.

- Onesvestila se, znači nije pokušala . . . .

- Nisam siguran, ali onesvestila se, da.

- Ali biće dobro?

- Nakon malo dužeg odmora biće.

- A . . . beba?

- Gospodine . . . ne znam da li ste vi neki verski fanatici, mislim supruga vam je gladovala nekoliko dana i ta navodna trudnoća . . . Vaša supruga nije Devica Marija – čovek me gleda kao da sam lud.

- Molim?

- Vaša supruga je detaljno pregledana i nije trudna, nikad nije ni bila s obzirom na to da je još uvek nevina.

- Molim? – jel se on to šali sa mnom?

- Dakle jeste devica ali nije Marija, ona je obična nevina žena i zbog njenog zdravlja preporučujem vam da se okanete te sekte ili kulta čiji ste članovi. Preporučiću vam neke dobre psihologe.

Doslovno sam u šoku, ne mogu da govorim, ne mogu da dišem i ne mogu da se pomaknem. Ne znam šta me je više šlogiralo, činjenica da je Irina nevina, insinuacija da smo članovi nekog kulta ili dokaz da sam možda najgori čovek na ovom svetu.

- Vidim da ste zatečeni, ostaviću vas da se saberete, sutra ćete moći da vidite suprugu – potapšao me je po ramenu i ostavio me zatečenog.