Na rubu ludila

Epilog

Una

Napokon punoletna. Ne mogu da verujem, začudo ne osećam se ništa starije, niti pametnije, osećam se isto. Moji roditelji su mi organizovli ogromnu proslovu a moj mlađi brat Angel je uz tatinu pomoć angažvao moj omiljeni bend. Pogledam se još jednom u ogledalo i setim se reči koje mi stalno moja majka govori: "Ista si Violet, prelepa si". Moram priznati da sam bila zatečena priznanjem da Irina i Dejmon nisu moji biološki roditelji, već ujak i ujna ali nakon što su mi objasnili situaciju samo sam ih još više poštovala. Saznala sam pre dve godine istinu, moja majka mi je objasnila da nisu to hteli da kriju od mene već da su želeli da budem dovoljno zrela da shvatim situaciju i shvatila sam. Nekako u dubini duše sam znala da moja porodica ne može biti toliko savršena, moja majka Irina je žena puna razumevanja, potpuno je posvećena porodici iako ima karijeru, moj brat je tipično nestašan mlađi brat sa dozom posesivnosti, na našeg oca. Moj otac, zapravo moj ujak Dejmon je čovek koji je sa jedne strane jednostavan a sa druge komplikovan, on je divan otac, zaista jeste, Angel i ja imamo bukvalno sve u životu a pod tim ne mislim samo na finansijsku stabilnost, već na emocionalnu i porodičnu ali kada je u pitanju moja majka Irina on je neko drugi. Odrastam sa ljubavlju kojom je on obasipa, sa poverenjem koje on ima u nju, poštovanjem i sa posesivnošću kojom je obavija. Za njega je njena želje zapovest i ponekad mi se čini da ako bi se njoj nešto dogodilo on to ne bi peživeo. Neretko pomislim da moja majka u stvari i nije svesna veličine njegove ljubavi prema njoj a možda je i navikla, to nikad neću znati. Ne znam u kakvog muškarca ću se ja zaljubiti, niti kakav brak ću imati ali odrastanje pored Irine i Dejmona je podiglo moje standarde na veoma visok nivo.

I to je to. Nadam se da ste uživali u čitanju i da vam se dopalo ovo brzinsko objavljivanje.

Veliki pozdrav za sve a naročito za divnu Martu.