Na rubu ludila

18

Irina

Nije dobro kada ti suprug kaže da želi da te liši nevinosti. Kao da već nisam dovoljno nervozna, i zašto želi da spava sa mnom? Zar se te stvari ne događaju spontano i u žaru strasti? Ali ne, Dejmon mora da mi zakaže seks, mi se čak i ne viđamo. Mislim, u braku smo ali to nije pravi brak iako se volimo. On me voli zar ne? Bože koliko pitanja.

Zadržim se u biblioteci dovoljno dugo da Dejmon zaspi, ma i ogledam i film nakon toga. Uverena u funkcionalnost svog plana tiho uđem u spavaću sobu.

Dođavola. Budan je.

- Napokon, pomislio sam da me namerno izbegavaš – sklonio je lap top u stranu.

- Zašto bih te izbegavala? Imala sam obaveze. Idem da se istuširam.

- Beži, beži, samo ti beži – čujem ga kako govori ali ne obazirem se.

Tuširala sam se sve dok nisam potrošila svu toplu vodu, svi prsti su mi smežurani, onda sam na miru lepo osušila kosu i izašla samo sa peškiom na sebi.

I on je još uvek budan. Bar je ugasio svetlo, jedina svetlost dolazi sa njegovog lap topa.

- Ima li još vode?

On kao da sve zna, ma neverivatno.

- Naravno – kao nehajno tražim donji veš.

- To ti neće trebati, ionako ćeš uskoro ostati bez njih.

Zastanem u pola pokreta.

- Namerno to radiš zar ne? – demonstrativno obučem bokserce i majicu.

- Šta? – pravi se nevešt.

- Izluđuješ me! – viknem.

- Čujem odlično i ne, ne izluđujem te, samo mislim da je vreme da rešimo ovaj problem koji imamo.

- Salažem se – uvučem se u krevet pored njega.

- Dakle, suprugo moja hoćemo li da legalizujemo ovaj brak ili ne?

- Koliko ja znam legalno smo u braku.

- Što se tiče toga . . .

- Šta?

- Naš brak nije pravi.

- Molim? – cimnem se. Jebeno ne verujem u ono što čujem.

- Matičar, svedoci . . . sve je to bilo lažno.

- Lažno – tinja mi u ušima ta reč dok ga gledam kao da sam ga upravo upoznala.

- Nisam ti verovao, bio sam besan, ljut, zaljubljen u tebe, zaslepljen . . .

- Znači držiš me okovima koji ne postoje? – može li ovaj brak biti lažniji? Mogu li ja biti jadnija? Iskorišćena više nego što jesam? Povređena više od ovog?

- Volim te – izgovori reči koje bi trebalo sve da reše, reči koje bi trebalo me umire, uteše, izbrišu nepravdu koju mi je naneo . . .

- Molim te prestani da pričaš.

- Ne, dok ne rešimo ovo neću prestati da govorim.

Ne poznajem ga kao što sam mislila da ga poznajem, zapravo nakon ovoga ja ga uopšte ne poznajem, ali prepoznajem onaj pogled koji mi poručuje da neće odustati, a ja ne mogu više. Nemam snage da se ubeđujem sa njim, pravdam se i žmurim, pa čak i oprostim sve što mi je učinio. Zato odlučim da mu dam ono što zapravo želi od mene, ono što se ne ustručava da traži, ono čega želim da se rešim i ono na šta on nema pravo, svoje telo.

Donesem odluku u koju nisam nimalo sigurna ali bolje i to nego da se raspadnem ovde pred njim i dozvolim bolu koji tinja da se rasplamsa u vatru.

Ohrabrena bolom sklonim prekrivač prebacim jednu nogu preko njegovih i sednem mu u krilo. Posmatra me znatiželjno, zbunjeno, nervozno . . . ali ne dozvoljavam mu da razmišlja, jednostavno preuzmem inicijativu i poljubim ga. Uzimam od njega ono što mi je potrebno, njegovu strast, želju, iskustvo pa i ljubav.

Njegove ruke se konačno pokreću i uzimaju moje telo, miluju ga, drobe, izazivaju . . .

Boli me što ga volim, ranilo me je sve što mi je uradio i zauvek me je obeležio. Nisam osoba koja će se svetiti ali neću ni dozvoliti sebi da progutam sav bol, možda ne zaslužujem srećan kraj ali zaslužujem bar šansu da pokušam da izlečim svoju ranjenu dušu a počeću tako što ću uzeti njegovu.

Dejmon

Znao sam da nešto nije u redu, onog trenutka kada je ona implicirala da vodimo ljubav, znao sam. Ali ponosan čovek u meni nije hteo to da prizna, nisam želeo da budem u pravu. Zato sada stojim pored kreveta i gledam u kapljice krvi na postelji jer ne želim da otvorim pismo koje se nalazi na njenom jastuku. Znam da je od nje, znam šta piše i znam da je otišla. Prelomim se, stegnem vilicu i uzmem pismo. Otvaram ga kao da je zarazno ili kao da je bomba koja će eksplodirati svakog trenutka a odlično znam da jedino što može da eksplodira je moje grešno srce.

Dejmone

One večeri kada si došao pijan kući rekao si da je život sa mnom kao živeti na rubu ludila, bio si u pravu jer naša veza, lažan brak, mržnja . . . sve je to bilo na rubu ludila, sada to konačno razumem. Pokušala sam, zaista jesam ali nisam mogla.

Tebi možda sve izgleda lakše, ponudiš mi izvinjenje, priznaš ljubav i prepišeš sve mom ćutanju, ali za mene je bolno. Izdao si me, povredio, iskoristio i to više nego jednom, znam da sam sve ovo ja započela i da je krivaca moja ali mislim da sam platila za to, ti si se pobrinuo da bude tako.

Ne mrzim te, naprotiv, zaljubljena sam u tebe od trenutka kada sam te upoznala, znam kliše i tako predvidivo ali nisam umela da se oduprem, a u prilog tome ide i činjenica da sam se udala (možda za tebe lažno ali ne i za mene) za tebe tako brzo, to je izvan granica normalnog.

Ne mogu da ostanem sa tobom jer sam izgubila sebe. Znam da ću te povrediti kao i tvoju sestru ali nažalost moja žrtva ne doseže toliko visoko da bih ostala. Možda nisam osoba kakva sam mislila da jesam, u poslednje vreme čini mi se da se svi oko mene predstavljaju u drugačijem svetlu, naočito muškarci.

Što se tiče . . . seksa, bilo je neverovatno, mnogo bolje nego što sam zamišljala ili pročitala u knjigama, i da spavala sam sa tobom da ti ne bih dozvolila da me ubediš da ostanem jer bi uspeo u tome i ne kajem se zbog toga, nimalo.

Moram da se udaljim od tebe i ukoliko me voliš poštovaćeš moju odluku. Što se tiče Violet ostaću u kontaktu sa njom i nemoj da je pritiskaš da ti kaže gde sam jer ni ona neće znati.

Duguješ mi mir nakon svega što si mi priredio.

Čuvaj Violet molim te.

Irina

Zgužvam pismo i iako mi sve govori da je pronđem i vratim sebi znam da neću učiniti to jer je ona u pravu, dugujem joj, osim toga moja sestra ima još nekoliko meseci života, ako ima sreće, i moram da budem uz nju. Možda je Irina u pravu, nije pravo vreme za nas, previše je tereta, krivice i previše odgovornosti. Živimo zbog onih koje volimo, oni nam daju snagu i čine naš život vrednim življenja, a ukoliko nas još i vole, mi smo srećni ljudi. Da, ja sam srećan čovek, samo ne mogu trenutno da uživam u ličnoj sreći, moram da se pobinem za tuđu.