Na rubu ludila

14

Irina

Otvorim oči i prvo što vidim jeste Dejmon. Sedi u stolici pored mog kreveta i gleda u mene . . . opsesivno. Izgleda iscrpljeno.

- Budna si – izdahnuo je i zatreptala sam.

- Šta se dogodilo? – prikačena sam na infuziju i malaksala sam?

- U bolnici si – naginje se ka meni i hvata me za ruku.

- Ali zašo? – sećam se kade, topla voda . . .

- Mislimo . . . da si se onesvestila u kadi.

- Onesvestila sam se? – ne verujem.

- Ili si pokušala da se ubiješ.

- Šta? Priznajem da sam bila depresivna ali nisam pokušala da se ubijem.

- Hvala Bogu – odahnuo je.

Prekida nas sestra i Dejmon nas ostavlja same.

- Prepala si ga – smeši mi se.

- Jesam? – čisto sumnjam.

- Proveo je noć na ovoj stolici pored tebe, nije nam dozvolio da ga izbacimo.

- Hm.

- Hajde da te pregledamo.

***

Dejmon ulazi umoju sobu sređen, presvukao se.

- Kako se osećaš?

- Dobro – zašto je ljubazan.

- Da li želiš da izađeš danas?

- Mogu?

- Da, ali moraćeš da odmaraš kod kuće, o tome nema rasprave.

- U redu.

- I moraćeš da jedeš redovno.

- To je . . .

- Irina, onesvestila si se.

- U redu.

- I još nešto, tvoj doktor misli da smo članovi nekog kulta.

- Molim? – kakvog kulta?

- To je duga priča, samo klimaj glavom na sve što ti kaže, želim da što pre odemo odavde.

- U redu.

Dok su me pregledali, dali mi savete, brojeve telefona najboljih psihologa i otpustili me dan je prošao. Odvezli su me u kolicima do auta a onda me je Dejmon prebacio. Seo je pored mene i moj telohranitelj je krenuo. Ovo je bilo čudno.

- Zašto sam dobila brojeve telefona psihologa?

- Mislili su da si pokušala da se ubiješ.

- Nisam – namrštim se.

- Standardna procedura – namrštio se.

- Gde idemo? – ovo je put ka . . .

- U tvoj i moj bivši stan.

- Zašto?

- Zato što je naš poplavljen,

- Ou.

- Da, moja sestra je zvala.

- Treba da joj se javim, gde mi je telefon.