Na rubu ludila

24

Irina

Toliko mi je žao Dejmona da sam morala da uzmem Unu, pola noći je pokušavao da je uspava i iznenađena sam njegovim strpljenjem. Na kraju sam je dovela kod mene i zajedno smo se uspavale.

- Dovro jutro.

Okrenem se i ugledam Dejmona, zaboravila sam kako izgleda bez majice.

- Jutro je odavno prošlo – bocnem ga.

- Znam, izvini. Želeo sam da odmoriš ali ona jednostavno nije htela da prestane da plače.

- U redu je, naučićeš, uostalom doći će i drugo a tada ćeš morati a naučiš.

- Hoću, obećavam.

- Da li želiš da prošetaš sa nama? – on se jako trudi oko nas i želim da mu pružim šansu.

- Naravno daj mi par minuta samo da se upristojim.

- Čekamo te ovde.

Mesec dana kasnije

Nikome život ne nije savršen ali trud se treba ceniti. U ovih mesec dana gledam Dejmona kako se trudi da nadoknadi bukvalno sve, zaslužio je da ga malo mučim ali kada vidim koliko vremena, strpljenja i ljubavi ulaže u nas, odustanem. Volela sam i ja Violet ali ja je nisam odgajila. On je bio njen brat, otac, majka, prijatelj . . . neko ko je predodredio svoj život njoj. Da, još uvek me boli što nas je napustio nakon njene smrti ali on nas nije napustio zauvek, jedostavno trebalo mu je vreme da se prilagodi novonastaloj situaciji i vreme da žali za sestrom. Ona mu i dalje mnogo nedostaje, kao i meni zato izbegavamo da razgovaramo o njoj, rana je još uvek sveža, ali zato smo usmerili sve ka našoj deci, devojčici koja sve više liči na majku i sinu koji će uskoro doći na svet. A što se tiče nas dvoje, mi smo u redu. Naš odnos je pun poštovanja, ljubavi i poverenja, zapravo on veruje u mene od trenutka kada mi je poverio Unu, meni je trebalo neko vreme da ponovo počnem da mu verujem. I da, sada sam sigurna da je ovo zauvek.

- Dejmone – pružam ruke ka njemu i on odmah kreće ka meni. Hvata me za ruke i pomaže mi da ustanem.

- Hvala.

- Nema na čemu, znaš ti si . . .

- Šta? Debela?

- Ne, mislim divna si ali nekako posebno sijaš.

- Znaš postoji verovanje da se majka prolepša kada nosi dečaka, a kad nosi devojčicu poružni jer joj ona uzme svu lepotu.

- Pa to . . . ima smisla – namrštio se.

- Slobodno kaži da je glupo i ja to smatram. Dejmone ne moraš uvek da mi ugađaš u svemu.

- Povredio sam te, mnogo puta, jednostavno znam da ne zaslužujem ovaj dom koji si stvorila bez mene.

- Kao prvo, ne bih ga stvorila bez tebe, to teoretski i praktično nije moguće a kao drugo, srećni smo, ne želim da se vraćamo u pošlost.

- Znam, izvini, ali ponekad . . .

- Znam – prekinem ga.

- Volim te – dodam.

- Volim i ja tebe – hvata me nežno za lice i oprezno me ljubi.

Volela bih da kažem da je naša priča obična priča ali nije, više je bila prožeta bolom nego srećom, uvek smo bili na nekoj ivici, hodali smo po rubu ludila i borili se sa drugima, borili smo se sami sa sobom, za neki drugi život . . . Cena naše porodice je bila skupa, ali gledajući iz ove perspektive možda . . . ko zna . . . najskuplje je ispalo najkvalitetnije. Imam divnu porodicu sada samo treba da je sačuvam.

Dejmon

Život bez problema je . . . pa čudan. Navikao sama stalno brinem, strepim i ludim. Ali danas, konkretno upravo sada, ja sam čovek bez brige. Irina je naslonjena na moje rame, mazi svoj stomak i stalno upozorava Unu da izvadi kocku iz usta, a ona, mrvica mala, kao da je čitav svet njen. Balavi za sve pare i boli je uvo za sve. U ovom trenutku shvatam da ipak imam jednu brigu, ogromnu brigu, brigu koja će trajati čitav život, želim da zaštitim svoju porodicu. Silno želim da ih zaštitim od zlih ljudi, loših namera, ma od svega, ali svestan sam da će to biti nemoguće, mada i nije važno, ja ću se uvek truditi. Ja sam otac,to je moja dužnost, moja obaveza, moja želja i moj život. Poljubim Irinu u kosu i dozvolim sebi veru u bezbrižno sutra.