Na rubu ludila

12

Irina

Prevrćem se po krevetu kao luda, prošla je ponoć a Dejmon još uvek nije stigao kući. Brinem se, iako on to ne zaslužuje, brinem za njega i želim da je dobro.

Lupanje na vratima me uplaši. Ko je u ovo doba? Oprezno se približavam vratama a lupanje se nastavlja bez ikakovog reda. Provirim kroz špijunku i ugledam Dejmona. Odmah otvorim vrata i zaključim da je pijan.

- Opa – uhvatim ga na vreme da se ne razbije. Smrdi na alkohol.

- Nije li to moja supruga-zavodnica?

Pijan a govori razgovetno.

- Pijan si?

- Nisam pijan, olešio sam se. Tebe krivim.

Zatvorim vrata i uvedem ga unutra.

- Ti si kriva – ponavlja.

- Ne sećam se da sam ti dodavala piće. Gde si bio?

- Sa drugovima, pio sam.

- Vidim.

- Da zaboravim.

- Šta da zaboraviš? – težak je, jedva sam ga dovukla do njegove sobe.

- Tebe, šta drugo?

- Dejmone . . .

- On te je ljubio.

- Ko me je ljubio?

- Kreten, imbecil . . . ali dobro sam ga opaučio. Trebalo je više . . . da trebalo je.

- O čemu govoriš?

- On je imao ovo telo? – hvata me za stuk i privlači sebi.

- Pašću.

- On je imao – ponavlja.

- Dejmone niko nije imao ovo telo.

- I ja ludim. Ludim! – viknuo je.

- Ne znaš šta govoriš.

- Ne znam jer sam lud.

- Nisi lud – uhvatim ga za glavu i podignem je.

- Uvek sam tu, na rubu.

- Kakvom rubu? – ništa ga ne razumem.

- Na rubu ludila. Oko mene je . . . provalija. Između nas je . . . – zatvara oči.

- Šta je između nas?

- Ti . . . si . . . moja.

- Jesam, zar ne vidiš to?

Ustao je i zaljuljao se.

- Ne možeš da stojiš.

- Želim da padnem.

- Gde da padneš?

- U ludilo – hvata me za glavu i ljubi me. Njegov dah obogaćen alkoholom me obavija, njegove usne su nežne i ja . . . uživam. Intenzitet ljubljenja se menja i on postaje grublji i zahtevniji.

- Dejmone.

- Moja . . . – progovara i ruši se.

- Dejmone! – prepao me je.

Pa . . . trebalo bi da ga skinem.

***

Dejmon spava čvrstim snom, moram da priznam da sam uživala dok sam ga skidala. I da li on ide u teretanu? Bog ne može biti ovoliko darežljiv prema njemu.