Stan na dan 🔚

XXIII poglavlje

Elena P. O. V.

Pratim ga dok otključava stan na prvom spratu. Kako lagodno ulazi u stan u kojem žive ljudi?

"Prijaviće nas za obijanje. Da li si ti svestan?"

"Da li si ti dobro ovog dana? Šta ti je uradio onaj gad?" Upita me ozbiljno i tako mi dođe da ga upitam šta je njemu uradila ona njegova 'devojka' ali ja nisam takva.

Kada otvori vrata iznenadim se jer je stan potpuno prazan. Jedina svetlost dopire sa prozora i prilično je zagušljivo. Izgleda kao da niko ovde nije živeo mesecima.

"Gde su ljudi?" Upitam ga posve šokirana. Ovde su pre živeli veoma fini supružnici. Par puta sam ih videla u prolazu i uvek su bili srećni i nasmejani. Njihova ljubav je bila vidljiva na svakom koraku.

"Pitam te, šta si im uradio?"

"Elena, uozbilji se. Ne znam o čemu pričaš ali ovaj stan je prazan već par nedelja."

"Kako prazan?"

"Lepo, kao što i sama vidiš. Ja sam otkupio sve prazne stanove a sada ćeš ih ti uređivati. Moraju biti veoma komforni ali i veoma praktični." Govori mi i shvatam da nas ipak neće izbaciti. Strah je do pre par minuta kolao mojim venama.

"Nećeš nas proterati iz zgrade?" Upitam ga sa dozom straha u glasu.

"Ne, odakle ti to."

"Nije bitno, ovde možemo postaviti ovako..." Krenem sa poslom jer sam zbog toga ovde. Odahnem kada shvatim da ipak nije toliko zao.

"Može, uzećeš mere. Pa možeš krenuti polako sa radom. Imamo još par zgrada za danas tako da odluči ti koju ćeš prvo odraditi." Ozbiljno mi kaže.

"Idemo?" Upitam ga kada izađemo iz stana.

"Imaš ovde još nekoliko stanova, ali svi su na istom principu."

"U redu, znam. Možemo onda dalje." 

"Hajmo." Uhvati me za ruku i nije mi jasno njegovo ponašanje. Izlazimo ispred moje zgrade i skamenim se kada ugledam majku.

"Mama?" Šokirano upitam jer upravo gleda u naše ruke koje su idalje spojene. Brzo sklonim svoju ruku dok primetim da Leonardu ne smeta.

"Mila." Mama me zagrli i znam da sam joj nedostajala previše, baš koliko je i ona meni.

"Vratila si se ranije."

"Jesam mila. Nedostajala si mi."

"I ti si meni." Zagrlim je ponovo.

"Došla si kući?" Upita me pa pogleda u Leonarda.

"Ja sam Leonardo. Elenin šef."

"Elenin šef?" Upita mama iznenađeno.

"Da mama. Radimo na novim projektima, gospodin Leonardo je kupio neke stanove u našoj zgradi. Nećemo te sada sa tim opterećivati, idi kući i odmori. Kad završim sa poslom, doći ću."

"Vidimo se, mila. Drago mi je da smo se upoznali." Sigurna sam da ću biti na ispitivanju kada odem kući ali nema veze.

Uđem u Leonardov automobil i krenemo ka drugoj zgradi.

"Završili smo za danas. Bila si odlična." Distancirano me pohvali i svesna sam da smo sada isključivo poslovni saradnici. Da li mi je krivo? Ne, nije. Ovako je svakako bolje. Ne mogu biti u vezi sa poslovnim partnerom, to je sve suprotno poslovnim načelima a i poslovnom moralu.

"Hvala na vožnji." Smanjio mi je ogroman napor da tražim taksi do stana.

"Vidimo se sutra, Elena." Odjuri nakon što izađem iz automobila i svesna sam da je možda i bolje što sam juče otišla u njegov stan. Svakako da mi je to bila jedna od najboljih odluka.

"Mama, stigla sam." Ostavim kaput u predsoblju i uđem u dnevni boravak.

"Kako je bilo kod tetke?" Dugo sam pričala sa majkom i izgledalo je kao da se godinama nismo videle. Drago mi je jer imamo tako lep odnos. Predivno je.

Utorak, 06:00

"Elena, spremila sam ti doručak. Smršala si." Majka kao svaka majka, obavezno mora brinuti o mojoj liniji.

"Dolazim." Odlučim da doručkujem pa ću se kasnije spremati za posao. Proklet bio Leonardo kada je uveo pravilo da u 7 moram biti na radnom mestu.

Završila sam doručak i mislim da bih danas mogla obući belu haljinicu, koju nisam nikada nosila a odavno stoji u mom ormanu.

"Mila, izgledaš kao anđeo."

"Hvala mama. Moram da idem." Poljubim je pre nego što izađem iz stana. Žurim kako ne bih zakasnila ali nadam se da neću. Ispred zgrade ugledam automobil sličan Leonardovom ali shvatim da haluciniram, još uvek se nisam probudila.

"Elena." Okrenem se i stvarno ovog puta ugledam Leonarda u sivom odelu. Sedi naslonjen na automobil. Kako prelepo izgleda u ovom odelu. Sigurna sam da je povećao treninge u teretani.

"Leonardo?" Iznenađeno ga upitam.

"Bio sam u blizini pa sam odlučio da te pokupim. Ne volim kada kasniš."

"Aham." Promrmljam nešto i smestim se u udobnom kožnom sedištu.

"Danas smo u kancelariji celog dana." Potvrdi mi dok vozi ka firmi.

"Da." Odgovorim iako ne mislim o poslu ni 5 posto. Totalno sam zbunjena.

"Da li si uradila skice?"

"Jesam."

"Odlično." Parkira se ispred firme i zajedno hodamo do kancelarije. Ovo sve izgleda veoma čudno.

Sedim u svojoj kancelariji pored Leonarda i slike se samo nižu u mojoj glavi. Pogrešno je sve što smo radile na ovom stolu. Toliko pogrešno. Ne, Elena. Ne misli o reprizi! Opomenem sebe i uključim laptop.