Stan na dan 🔚

XI poglavlje

Elena P. O. V.

"Polako. Smiri se pa ćeš mi sve lepo ispričati. Sigurna sam da si nešto pogrešno shvatila." Smirim je ali shvatam da sam ja i te kako uzrujana.

Ovo je zgrada u kojoj živim sa roditeljima od malena, kada je tata otišao ostala sam sa mamom. Nazivam ovaj stan svojim domom idalje zamišljam da smo jedna porodica. Uvek kada pričam sa nekim pričam o mojoj porodici ali sada kada shvatam da mi oduzimaju nešto vredno, shvatam tek sada da je ova zgrada sa mojom mamom moj dom. Ovo je moj dom i neću dozvoliti da se nešto tako desi. To nije moguće.

"Juče sam se vraćala sa pijace i ispred zgrade je bio sadašnji tačnije sada već bivši vlasnik naše male zgradice." Naša zgrada i nije mala ali verujem da je to rekla iz srca. Svi stanovnici ove zgrade se izuzetno poštuju.

"I?" Podstaknem je da nastavi.

"Sa njim je bio jedan visoki dečko, pričali su o prodaji i da će sve preurediti. Naša zgrada nije jedina ali jeste prva." Govori mi dok briše suze.

"Možda si nešto pogrešno shvatila?" Prekinem sa persiranjem jer to nije potrebno. Ova zgrada je jedna velika porodica.

"Ne verujem, htela sam sa tvojom majkom da podelim ali nije ovde." Tužno izgovorim i verujem da je usamljena, sada kada je ostala sama.

"Ali ja sam tu, zar ne?" Sa osmehom je upitam.

"Jesi. Idem da ti ne smetam. Sigurno si umorna." Trenutno sam zaboravila na sve probleme koji kruže oko mene već danima.

"Nisam umorna, neću te zasigurno sada ostaviti samu. Dođi i odmori ovde, kasnije ćemo da jedemo zajedno. Pa ćemo da vidimo o čemu se zapravo radi."

"Nema potrebe, stvarno."

"Hajde, dođi i odmori se. Znaš da ne smeš da se uznemiravaš." Govorim joj dok je vodim ka kauču. Spremiću laganiji ručak jer sam sigurna da žena u njenim godinama mora voditi računa o tome.

"Hvala ti." Uhvati me za ruku i milo me pogleda. Ne mogu ni da zamislim koliko joj je teško.

Kada razmislim ja imam svoju majku. Ona je potpuno sama, gledam je ovako slomljenu i verujem da ukoliko se nešto stvarno dogodi neće imati gde da ode. Ostaće na ulici. Naježim se na tu pomisao i shvatim da je bolje spremiti ručak nego razmišljati o ovako bitnoj temi  a da uopšte ne znam ništa o tome.

"Ručak je spreman." Probudim je kada sve postavim na sto i ugledam kako briše suze.

"Odavno se niko nije setio da me ovako prijatno iznenadi."

Tek sada shvatam koliko je ova žena usamljena i ukoliko se ispostavi da je ovo sve stvarno istina, ona neće ostati sama.

"Prijatno." Izgovori dok joj sipam supu.

"Prijatno." Uživala sam u ručku i odavno mi ovako nije prijao.

Utorak, 08:00

"Dobro jutro, Marina."

"Ćao." Veselo mi uzvrati i shvatim da je njeno raspoloženje još uvek drži.

Uzmem kafu sa automata i krenem sa prelistavanjem papira. Dokumenti su svi tu znači sada mogu početi sa pregledavanjem mejlova.

"Da." Javim se na telefon u kancelariji.

"Dušo, da li možeš da dođeš do moje kancelarije?" Začujem ljubazan glas svog šefa i iznenadim se. Nikada tačnije prava je retkost da nas on zove u svoju kancelariju.

"Da, odmah dolazim." Prizovem se sebi i spustim slušalicu.

Pokucam na vrata i kada začujem kratko slobodno, sigurnim korakom uđem.

"Zvali ste me." Prva započnem.

"Izvoli, sedi." Rukom mi pokaže ka slobodnoj stolici pa požurim da sednem jer nisam sigurna da osećam svoje noge.

"Hvala."

"Elena, neću odugovlačiti. Biću kratak i jasan. Znaš da tebe ova firma smatra svojim ponosom. Do sada si ostvarila neverovatne rezultate i verujem da će tako biti i u budućnosti, ali.." Da, nažalost uvek postoji to, ali.. Da li ću upravo sada dobiti otkaz? Zašto, ništa nisam uradila? Sedim u stolici i gledam u besprekorno beli zid i razmišljam o svim koracima koje sam preduzela u poslednjih mesec dana.

Ništa. Razmišljam ali ništa. Poljubac? Da poljubila sam se sa Sebastijanom. Sigurno je saznao. Bravo Elena. Uprskala si svoju odličnu karijeru.

Brzo se dozovem sebi kada začujem dozivanje mog imena.

"Elena? Da li si dobro? Bleda si." Upitno me gleda šef i shvatam da sam se previše prepustila razmišljanju i ispitivanju.

"Da, dobro sam. Nastavite." Udahnem duboko i nestrpljivo očekujem rečenicu kada će mi saopštiti da sam zbog neprofesionalnog ponašanja dobila otkaz. Zasluženo.

"Ali Helena, nažalost svi tvoji projekti na kojima trenutno radiš biće obustavljeni ili raspoređeni na ostale kolege." Molim? Šta? Ovo je moja kazna.

"Zašto?" Skoro nečujno upitam.

"Nisam bio siguran i hteo sam prvo sa tobom da popričam. Naša firma će se uskoro proširiti i da bih to uspeo morao sam pronaći partnera. S obzirom da sam tražio drugačije uslove našao sam posle dugo vremena odgovarajućeg partnera. Kao što i mi imamo specifične uslove imao je i on. Bio je kratak i jasan. Naša firma će njemu na neodređeni period pozajmiti svog najboljeg radnika koji će njemu urediti neke prostore. To su već detalji i o tome ćeš ti pričati. Ukratko tražio nam je najboljeg radnika a to si ti. Dogovorićemo u najkraćem mogućem roku večeru na kojoj ćemo otići mi zajedno kao predstavnici firme a kasnije ćete sami organizovati sastanke."

Slušam i ne verujem. Ja sam bez ikakvog pitanja poklonjena nekom 'partneru' šokirana sam.

"Elena, ovo je odlična odskočna daska u tvojoj karijeri. Uradi ovo brzo, efikasno i nakon povratka ćeš dobiti sasvim drugačiju ulogu. Časna reč." Ustaje i hoda ka mojoj stolici. Shvatim da je to znak da ćemo formalno sklopiti ugovor.

Nagovorim svoje noge da se pokrenu i ustanem. Sa ovim štiklama shvatam da sam u istoj ravni sa šefom. Meni stvarno nije dobro.

"Čestitam Elena. Verujem da ćeš ti to uspeti. Za danas si slobodna, možeš otići kući kako bi razmislila o svim planovima. Sutra ćeš doći ovde kako bi raspodelili tvoje dužnosti a nakon toga ćemo se viđati povremeno."

"U redu." Jedino je što progovorim. Rukujemo se i izađem iz šefove kancelarije.

Dođem do svoje kancelarije i smestim se u udobnoj stolici. Ne mogu da verujem.

Objavim se sa računara i pokupim svoje stvari.

__________________________________

Ko je misteriozni partner?🙄