Stan na dan 🔚

VII poglavlje

Elena P. O. V.

Oblačim krem haljinu koju sam kupila pre dve nedelje. Nije ništa posebno ali mene je oduševila čim sam je videla. Odlučim da se ovog dana ipak malo više našminkam iz sebi nepoznatog razloga, ali pripisaću to svom odličnom raspoloženju.

"Elena, doručak je spreman." Mama me obavesti dok nanosim karmin.

"Stižem." Imam tačno još sat vremena do početka radnog vremena, mogu to vreme da posvetim njoj. Svakako je usamljena.

Nakon doručka, pokupila sam kafu i otišla u firmu. Danas se moram fokusirati na sklapanje ugovora.

Danas mogu reći da sam sklopila odličan posao. Svi klijenti su i više nego zadovoljni čekam da se pojavi i poslednji klijent koji je juče toliko insistirao a sada je odložio sastanak. Politika firme je takva da svima moramo izaći u susret.

"Hej, da li znaš večeras posle posla u sali za sastanke šef je zakazao sastanak. Naglasio je da je prisustvo obavezno."

"Nisam celog dana izašla iz kancelarije dobro je da si me obavestila." Nasmejem se Marini u znak zahvalnosti. Tekbsada shvatam da stvarno celog dana nisam izašla iz kancelarije.

"Uzeću sebi kafu, da li želiš i ti?" Upita me i iskreno sam joj zahvalna. Previše sam umorna da bih izdržala još dva sastanka bez kafe.

"Može, hvala ti."

"Izvoli."

"Hvala." Spusti ispred mene kafu i taj čarobni miris mi je tako falio.

"Sedi, ako imaš slobodno vreme."

"Slobodna sam do sastanka, završila sam sve obaveze." Blago njoj verujem da je klijent koga čekam celog dana neki veoma naporan čovek.

"Srećna si. Čekam onog gospodina koji je prešao kod mene."

"Stvarno? Isplati se čekati onakvog tipa." Oduševljeno mi odgovori mada se ne bih složila sa njom. On samo pokazuje svoju neodgovornost.

"Videćemo. Nadam se da ćemo brzo sklopiti posao."

"Za koliko dolazi?" Pogledam na sat i shvatim da je srećom ostalo još samo pola sata.

"Za pola sata. Umorila sam se danas."

Ćaskale smo uglavnom oko posla. Ni sa kim ne pričam o privatnom životu mada kada razmislim nemam o čemu ni da pričam.

Moj život se svodi isključivo na posao. Veoma dosadan život vodim, mogu slobodno tako reći.

Sedim udubljena u svoju udobnu stolicu i razmišljam kako bih mogla urediti sve one silne prostorije koje čekaju moju maštu da proradi. Kucanje na vratima me obavesti da nisam sama i da bih se trebala upristojiti.

Plave oči su prvo što primetim na ovom muškarcu. Zatim nebo plavo odelo koje je zasigurno rađeno po meri. Da li je moguće da nekome ovako dobro stoji odelo?

Dozovem se brzo sebi. Ustanem i sigurnim korakom hodam ka ovom prelepom primerku muškarca.

"Elena." Odlučno izgovorim dok stojim ispred njega. Dovoljno sam se do sada obrukala sada moram biti profesionalna.

"Sebastijan." Podjednako odgovori i oduševim se bojom glasa. Sada shvatam Marinine reči.

"Izvolite, gospodine Sebastijane." Pokažem mu ka slobodnoj stolici.

"Dovoljno je Sebastijan." Izgovori dok me intenzivno gleda.

"U redu, Sebastijane."

Vratim se u svoju stolicu i obratim pažnju na Sebastijana ovog puta poslovno. Sviđa mi se što je odmah prešao na posao. Na početku se izvinio zbog odloženog sastanka i to je veoma lepo. Ipak poštuje vreme što je jedna od bitnijih osobina u poslovnom svetu.

"U redu, Sebastijane. Shvatila sam sve detalje. Možemo se dogovoriti oko datuma kada ćemo videti hotel a nakon toga ćemo se lako dogovoriti."

"Slažem se. Ove nedelje sam prezauzet. Možeš pogledati svoj termin pa ti odluči." Dobro. Mogu ja ovo. Dekocentriše me njegov pogled koji luta po meni. I to je zasigurno van poslovnog dogovora.

"Javiću Vam kada oslobodim termine, za sada je sve popunjeno."

"U redu." Završimo razgovor i Sebastijan ode kao da nije ni bio ovde. Vau. Jedini dokaz da je on bio u mojoj kancelariji je njegov parfem.

Saberem se jer uskoro počinje sastanak sa šefom. Mogla bih i mesečni izveštaj da ponesem, odlično je što sam to sinoć uradila.

"Ideš?" Marina proviri ispred moje kancelarije, vidno raspoložena.

"Da, da."

"I kako je prošao sastanak sa Sebastijanom?" Radoznalo upita.

"Dobro, sklopili smo osnovne dogovore." Kratko odgovorim jer nema potrebe za prepričanjem suvišnih detalja.

"Samo posao?"

"Da." Razočarano otpuhne kada zajedno uđemo.

"Dobro veče."

"Dobro veče."

Na početku sastanka dobijemo jasne instrukcije oko najbitnijeg posla koji svi radimo. Podnesemo sve izveštaje i primetim da je šef odlično raspoložen.

"Sledeće nedelje idemo na planinarenje. Biće to odličan odmor i imaćete prilike da se upoznate sa novim klijentima."

"Sa klijentima?" Neko od kolega iznenađeno upita.

"Da, svi klijenti koji u toku ove nedelje sklope sa nama ugovor idu na planinarenje."

Huh. Ne bih rado išla ali moram. Sve je ovo zbog posla, potsetim sebe.

________________________________