Stan na dan 🔚

XXVII poglavlje

Elena P. O. V.

"Mama, nadam se da ovo nije još jedan pokušaj da me oženiš." Čujem kako joj Leonardo oštro kaže a odmah začujem i kako se približavaju.

Sedim za stolom dok gledam kako Leonardo ulazi zbunjen, dođe mi da se nasmejem još više kada ugledam kako se zbunio kada me je ugledao, ali ostajem ozbiljna.

"Elena?" Iznenađeno izgovori. Pogledam u gospođu Kristinu ali shvatim da naše poznanstvo može povezati sa zapaljenim stanom.

"Dobar dan, gospodine Leonardo." Izazivam ga namerno i nestrpljivo očekujem pravu reakciju nakon što prođe zbunjenost.

"Dobar dan, Elena." Povuče stolicu preko puta mene i smesti se.

"Odmah se vraćam." Kristina nas odmah ostavi nasamo i nasmejem se njenoj providnoj nameri.

"Iznenađen sam. Veoma."

"Vidim." Kažem i nasmejem se. Kada bi me neko pitao sigurna sam da sebe u bliskoj budućnosti ne bih očekivala za porodičnim stolom mog šefa ali sudbina.

Shvatam da od kada sam raskinula sa Aleksom život mi je postao užurban, pun nekih zanimljivih događaja.

"O čemu sada razmišljaš?" Upita me i gledam kako je predivan. Osmeh, crte lica, mišici. Svesna sam da ima nešto što je mnogo bitnije od fizičkog lica a to je unutrašnja lepota. Uprkos našim svađama i svemu što prethodi našem odnosu, uvek je bio džentlmen. Nikada ništa nije uradio protiv moje volje i polako shvatam da je jedan od retkih koji zna da proceni moje trenutno raspoloženje na osnovu pogleda, položaja.

Shvatam da polako ali sigurno poznajemo svaku sitnicu.

"Ni o čemu posebnom. Idem da proverim da li je gospođi Kristini potrebna pomoć."

Svesna sam da ponovo bežim ali nema meni pomoći. Ostaću neudata, ali ne bih se žalila. Ili bih? Čak ni sama ne znam.

"Nije mi potrebna pomoć dušo. Sve je spremno." Kristina uđe u sobu i izazove smeh.

"Mama, prisluškivala si? To nije lepo." Leonardo počne kada se uozbilji.

"Nisam, došla sam kada je rekla da će proveriti da li mi je potrebna pomoć." Nasmejem se njenom izgovorom ali opet previše mi je draga da bih joj zamerila.

"I da čujem kako ste se vi sprijateljile?" Leonardo se ozbiljno obrati i setim se tog divnog poznanstva. I ako povod nije lep ali opet drago mi je nakon svega, upoznala sam tako divnu prijateljicu i njenog malo divnijeg sina.

"Mila je došla kako bismo pričale nakon one male nezgode." Male nezgode? Suviše je blaga. "I ja sam danas odlučila da spremim ručak. Ne sećam se kada si me poslednji put posetio."

"Mama, ista priča svakog puta."

Uživala sam u razgovorima sa gospođom Kristinom i Leonardom. Zanimljiv mi je njihov odnos čak sam se odlično i nasmejala. Dotakle smo se čak i moje porodice i naravno da sam obećala gospođi Kristini da će upoznati i moju majku. Primetila sam Leonardovu promenu kada nisam spomenula oca tačnije izbegavala sam tu temu.

"Trebala bih da krenem. Kasno je." Svesna sam da sam svoje obećanje prekršila i da kasnim kući ali odlično znam da će mama shvatiti kao i svakog puta.

"Evo, Leonardo će te vratiti." Kristina se odmah ubaci i svesna sam da je Leonardova rečenica kada je ušao bila tačna. Ona mene smatra potencijalnom snajkom.

"Zar ne Leo?" Upita ga ozbiljno i shvatam da nema šanse da će uspeti da izbegne njen ljutit pogled koji čeka njegov odgovor.

"Naravno."

Ulice su prazne. Čudno je ali opet nekada prija i tišina.

"Tiha si."

"Da, sumiram utiske." Tiho kažem kako ne bih pokvarila ovakav mir.

"I?"

"Šta i?" Pogledam ka njemu i usmerim pogled na njegovo lepo lice.

"Kada ćemo pričati o nama?" Upita me ali ne sklanja pogled sa puta. Još lepši je ovako skoncentrisan.

"Leonardo, mi ne postojimo. Uporno zaboravljaš da si mi ti šef."

"Elena!" Zareži moje ime. Gledam kako se okreće i krećemo u suprotnom smeru.

"Tamo ne živim." Govorim mu jer moram što pre stići kući.

"Znam." Odgovori ali vidim kako je napet.

Ubrzava i prelazi na crveno svetlo, nikada ga nisam videla ovakvog.

Približavamo se luksuznom kraju i mogu se diviti uređenju istog. Sve je uklopljeno i visoke zgrade izgledaju fantastično. Izgleda kao u nekoj bajci.

Nisam primetila ni da smo se zaustavili. Iz maštarenja me prizove hladan vazduh kada Leonardo otvori moja vrata.

"Dođi." Pruži mi ruku kako bih izašla ali ne planiram da to učinim.

"Moram da idem kući, već dovoljno kasnim." Objasnim mu kratko.

"Elena, otići ćeš kući. Sada dođi." Još uvek drži ruku u vazduhu ali na njegovu žalost tako će i ostati.

Tvrdoglavo sedim u sedištu kada se spusti do sedišta i odigne me..

"Stvarno ćeš me ponovo nositi?"

"Sama si me primorala." Uživam dok me brzim korakom unosi u zgradu.

Otključava stan i ulazimo u stan. Tek sada kapiram da ovo nije njegov stan.

"Gde smo?" Upitam ga dok me nosi ka nekoj sobi.

"U mom stanu."

"Tvom stanu? Koliko ti stana imaš?" Upitam jednostavno pitanje i shvatam da sigurno ni on sam ne zna odgovor na ovo pitanje.

"Dovoljno." Dobijem veoma škrt odgovor ali nisam ni očekivala nešto drugačije. Jednostavno on je takav.

Spusti me na krevet i skida svoju kravatu. Sigurno sada neću spavati sa njim. Penje se na krevet i podiže mi desnu ruku.

"Šta radiš?" Upitam ga iznenađeno.

"Osiguravam tvoj ostanak, a onda i razgovor." Nasmejem se ali ubrzo shvatim da je sasvim ozbiljan.

Proveri par puta da li me ne boli i izađe iz sobe. Ostaviće me ovde potpuno samu?

___________________________________

Šta će doneti poznanstvo njihovih mama?

I da li će već jednom razgovarati?