Stan na dan 🔚

III poglavlje

Elena P. O. V.

"Šta nema šanse! Možeš samo da sanjaš! Da li ti je to jasno?!" Besno prekinem vezu i potvrdim do sada svoj utisak o njemu, najobičniji bolestan gad.

Može samo sanjati. Ovako besna moram da idem na posao. To je nešto što najviše mrzim.

Obučem sivu poslovnu haljinu i štikle koje se odlično uklapaju sa celom kombinacijom.

"Dobro jutro Elena."

"Dobro jutro, draga." Pozdravim svoju koleginicu koja je uvek prva na poslu i ne znam kojom magijom se služi ali uvek stiže sve pre svih. Poslednja ide kući a prva dolazi. Veoma je fina, uskoro slavimo njen 40. rođendan ali niko o njoj ne zna apsolutno ništa.

"Šteta je 20.000e. Poslaću ti u toku dana račun."

"Šta? Ma da li je on normalan?" Bledo gledam u poruku koja mi je pre minut stigla i sigurna sam da to radi samo kako bi uspeo u svom naumu.

Moraću sa sačekam kraj radnog vremena kako bih sa njim završila. Odakle mi toliki novac? E Elena o tome si trebala ranije da razmišljaš.

Imala sam tako srećan i miran život. Zar je moralo ovako nešto da se dogodi? Rekla bih da sam više sama sebe iznenadila nego svog sada već bivšeg dečka.

Pokupim sve potrebne fascikle kako bih završila sve obaveze kući. Nikada nisam ostajala prekovremeno i ne planiram da to ikada radim.

"Vidimo se sutra." Pozdravim se sa Andrijanom i shvatim da i ovog dana ostaje duže.

"Vidimo se mila." Sa osmehom me isprati i verujem da će me sa istim i dočekati sutra.

Čim napustim firmu okrenem sada već poznati broj, naravno govorna pošta se uključi jer se gospodin nije udostojio javiti. Zna šta sledi pa želi da izbegne svaki razgovor.

"Ukoliko si pozvala kako bi pitala za adresu nikakav problem. Istog trena ti šaljem." Deset minuta kasnije mi stiže poruka i prosto se zapitam odakle tolika hrabrost?

"Naravno da nisam zbog toga pozvala. Odvratan si." Totalno sam saterana u ćošak, nemam odakle da platim toliku štetu.

"Rok za razmišljanje je 3h. U prevodu večeras do 19h." Zašto me Bože ovako testiraš?

Verujem da ću ipak morati da zatražim prokletu adresu.

"Pošalji." Nakon dva i po sata pošaljem prokletu poruku jer nakon 1001 načina za rešenje ovog problema shvatam da ipak nemam nijedno razumno rešenje.

"Šta?" Iste sekunde mi stigne odgovor i svesna sam da ovo radi namerno.

"Adresu." Bacim telefon dok kopam po ormaru. Bez obzira što radim ovo protiv svoje volje moram da se sredim.

"Ne, ne. Moraš lepo da napišeš. Nemam toliko slobodnog vrmene da sklapam tvoje reči u jednu rečenicu."

"Pošalji mi adresu na kojoj treba da budem." Odlučim da se ne igram sa njim već da završim sa tim već jednom.

"Ali dođi za pola sata. Sada nisam kući." Odmah nakon adrese stiže mi i ova poruka. On misli da sam ja spremna? Treba mi najmanje sat vremena kako bih se spremila.

Odlučim da ću večeras obući seksi veš kao i neku što kraću haljinu. Tako se nadam otplatiću iste večeri svoj ogroman dug. Obučem kaput pre nego što izađem iz svoje sobe jer je želim da moji roditelji gledaju moje poniženje.

"Mama imam poslovnu večeru a nakon toga verovatno sa kolegama idemo u neki klub. Doći ću kasno." Obrazložim majki svoj kasni izlazak jer tako je to kada si fina ćerka koja u kasnim dvadesetim živi sa roditeljima. Svaki korak mora biti opravdan.