SUDBINE (Završena)

1. poglavlje

*Tri dana kasnije

Imanje Hravudovih nalazilo se izvan samog Silverlake-a. Put koji je do njega vodio blago se uzdizao, a kuća Harvudovih bila je na samom vrhu tog brdovitog terena što je samo još više veličalo njenu lepotu i eleganciju. Bela, klasična lepotica izgrađena u kolonijalnom stilu bila je ukrašena sa šest visokih stubova koji su bili potpora gornjoj terasi. Sa te iste terase pružao se pogled na grad uljuljkan u podnožju i na ogromno jezero koje se prostiralo sa njegove leve strane. Veliki prozori bili su okruženi tamno plavim, drvenim kapcima. U istoj boji bila su i ulazna vrata sa kitnjastim zvekirom. Pred samom kućom nalazio se ružičnjak čiji su izdanci svi do jednog imali bele latice. Kao kontrast tome bujali su negovani grmovi fuksije čije su nijanse bile zanimimljiva mešavina ljubičaste i roze. Oko same kuće uzdizala su se prastara hrastova stabla ukršena španskom mahovinom. Čitavo imanje odisalo je elegancijom i onim karakterističnim južnjačkim šarmom, a opet se nije mogla zanemariti ni moć na koju je to isto imanje ukazivalo. Čitava kuća i njena okućnica bili su kao stvoreni za uživanje, ali poslednje generacije Harvudovih kao da nisu umele da se tome prepuste.

Teren iza kuće ponovo je bio u blagom padu. Trava je ličila na tepih, na pojedinim mestima ukrašen urednim cvetnim lejama. Dosta dalje od kuće, gde se pad terena smirivao, bio je napravljen bazen. Niže, niz usku kamenu stazu koja je vijugala kroz travu poput zmije, bio je postavljen letnjikovac potpuno prekriven purpurnim cvetovima visterije. Upravo je sa tog mesta Blejk Harvud posmatrao ljude kako ulaze i izlaze iz kuće, kako stoje na zadnjem tremu i osvežavaju se ledenim napicima. Bio je kao tempirana bomba i jedva je čekao da se sve to napokon završi. Sav u crnom, sa licem skrivenim iz tamnih "rejbanki" ličio je na gavrana iako je trenutno bio mnogo smrtonosniji od te zloslutne ptičurine.
Bio je taman dovoljno udaljen da ne bude primećen, a opet, sasvim dovoljno blizu da mu pojedine prilike ponovo privuku pažnju.

Ponekad je imao poteškoće da savlada bes. Terapeut kog je ranije posećivao govorio je da je, u njegovom slučaju, to još jedna odlika posttraumatskog stresnog poremećaja. Ali to je bilo nešto što je i sam znao. Ipak, nastavio je da odlazi kod tog tipa, jer mu je prijalo da o svom problemu priča sa nekim ko ga neće sažaljevati i ko će ono što on ima da kaže slušati sa profesionalne distance. Njegova porodica bi se trudila da razume iako tu nije bilo ničega što bi oni mogli razumeti. Posmatrali bi ga kao emotivnog bogalja i verovatno bi želeli da mu ugode u svemu verujući da će mu to nekako pomoći. Nije mu trebala njihova pomoć i njihovi sažaljivi pogledi. Jedino što je želeo bilo je da ga svi ostave na miru! Verovao je da je dovoljno jak da se sam izbori sa svojim demonima. Možda i jeste, ali borba se prilično odužila.

Pripalio je cigaretu osećajući kako mu utroba titra od gneva.
Na zadnjem tremu stajali su guverner Daglas Harvud i njegova asistentkinja Kejtlin Redli. Nekoliko ljudi im se pridružilo, ali ne pre nego što je Blejk stigao da opazi kako se Kejtlinina ruka ponovo našla ispod Daglasove. Samo sat vremena ranije, dok je kovčeg njegove majke zauvek gutala crna zemlja Dagals i Kejtlin su stajali jednako prisno i terali ga da se životinjskom snagom savladava kako ne bi napravio haos i pokazao Kejtlin gde joj je mesto!
Bila je tek neku godinu starija od njega. Bila je naočita, inteligentna i veoma ambiciozna što je za rezultat dalo veoma brzo napredovanje do pozicije na kojoj se trenutno nalazila. I njegov otac je za svoje godine bio veoma naočit. Pored toga, bio je veoma bogat i moćan i kao takav savršen za ženu koja se nikada neće zadovoljiti onim što ima i koja će uvek želeti više. Kejtlin Redli je bila upravo takva žena.

Sumnjao je on već odavno da između njih ima nečega. Pretpostavio je da Kejtlin nije bila prvo Daglasovo neverstvo, ali ga je ipak strašno bolela činjenica da je varao njegovu majku dok je ona poslednje mesece svog života provodila u bolu i patnji. Njegova majka to nije zaslužila.

Čitavog života živela je za druge i onako kako su drugi to od nje očekivali. Ponekad se pitao odakle joj tolika snaga i toliko strpljenje da to izdrži. Sigurno je bilo teško svesno izgubiti sebe i postati neko drugi, neko koga su oblikovale društvene norme i nepisana pravila koja su se podrazumevala.