SUDBINE (Završena)

11. poglavlje

Nekoliko sati ranije...

Jezero se prostiralo uz grad čitavom njegovom dužinom i nastavljalo dalje uz puste i nenaseljene predele, pa je obala bila duga i nepregledna. Centralni deo obale bio je uređen jer su, decenijama unazad, gradski čelnici uvideli turistički potencijal svog grada.
Ali postojali su i oni delovi koji su bili neuređeni i često nepristupačni gde je priroda bila divlja i veličanstvena.

Gil Gejn je voleo Silverlake. Vraćao mu se svakog leta. Odsedao je kod Džoane, jer je to bio najbliži smeštaj onom manje urbanom delu grada. Silverlake je za tako mali grad imao iznenađujuće veliku i neistraženu okolinu. A on je voleo da istražuje. I voleo je da trči. Svakog jutra se budio u svitanje i trčao duž obale ne mareći što bi ga u nekom momentu sačekala jedva primetna i blago utabana staza obrasla u divlje izdžikljalo rastinje.
Da, zato je voleo Silverlake. A Džoanin smeštaj je voleo iz još jednog razloga. Tu su na odmor često dolazile razvedene majke sa decom. On lično nije mnogo birao. U obzir su dolazile sve kategorije, ali razvedene su, po njegovom ličnom iskustvu, bile pristupačnije, voljnije. Ulagao je manje truda, a dobijao jednako dobru stvar kao i kod onih slobodnih. Ponekad čak i bolju.

Tog jutra je napustio apartman dok se još noć kolebala pred sanjivim suncem. Trčao je uz samo jezero, duž plaže na kojoj se najčešće kupao i grabio napred ostavljajući daleko iza sebe granice Džoainog imanja. Već je dobro poznavao teren, pa ga to što se, takoreći, našao u sred nedođije nije mnogo brinulo. Ostajao je pored vode ne želeći da se zavlači dublje u gustiš koji se pružao sa njegove desne strane. Ispred sebe je već nazirao obrise stare kolibe na čijem je trulom stepeniku ponekad odmarao i posmatrao vodu kako se svetluca na jutarnjem suncu. Nije znao kome pripada ta koliba. Nikada se nije setio da pita Džaonu. Opstajala je tu u sred ničega i bila dobrodošla rekreativcima i onima koji su želeli da se osame.
Već je bio odlučio da se tu zaustavi kako bi se osvežio i predahnuo. Koliba je gledala pravo na jezero, samotna i oronula, ušuškana u paprat i šiblje. Već je bio na stotinak metara od nje kada se naglo zaustavio i trepnuo nekoliko puta, jer je pomislio da nije dobro video.
Bosa stopala. Da, video je bosa stopala kako izviruju iz zeleniša. Oklevao je. Nekakva zebnja uvukla mu se u stomak. Srce mu je zalupalo kao ludo dok je primoravao sebe da nastavi napred. Nije znao šta da radi. Da li da vikne ili da na neki drugi način obznani svoje prisustvo.
Možda je neko povređen, pomislio je i požurio napred kako bi što pre pritekao u pomoć, a onda se sledio.

Niko nije bio povređen. Nije imao kome da pomogne, jer je žena pred njim bila mrtva. Ali nije njega sama smrt potresla već način na koji je ona nastupila. Koža te žene nije bila bleda već nekako siva. Oči su joj bile otvorene, iskolačene i krvave. Pogled joj se zaustavio u momentu u kom kao da je još uvek bila zbunjena, a opet dovoljno svesna da zna da je došao kraj, pa je ta mešavina straha i nemoći ostala zaleđena u njenom beživitnom pogledu. Na vratu je imala tragove davljenja. To je bilo toliko očigledno da je čak i on, običan računovođa, mogao to da shvati. Košulja joj je bila otkopčana i razdrljena, a suknja podignuta taman toliko da je mogao da nazre njen crn donji veš. Odvratio je pogled postiđen i pomalo zgrožen samim sobom. Još gotovo čitav minut zurio je u njeno lice i dugu kosu načičkanu lišćem i grančicama, pa užurbano dohvatio svoj mobilni telefon shvativši da je to trebalo već odavno da uradi.

Policiji je trebalo dvadesetak minuta da stigne, jer nisu mogli kolima da stignu do samog mesta zločina.
Gilu se činilo da su to bili najdužih dvadeset minuta u njegovom životu. Prostor oko njega bio je tih ako se izuzmu ptice i zvuci različizih insekata koji su tu obitavali. Nije mogao da bude blizu nje, a opet bilo mu je teško i da se udalji. Imao je nekakav morbidan osećaj dužnosti da je čuva dok ne stigne policija. Udaljio se samo malo. Tek toliko da joj ne vidi lice, pa seo na travu, jer odjednom više nije imao snage da stoji. Laknulo mu je kada je u daljini čuo glasove i sve blliže šuštanje prouzrokovano probijanjem policije kroz, kako je pretpostavio, usku i neravnu stazu kojom je i sam prošle godine šetao.