SUDBINE (Završena)

10. poglavlje

San je bio mešavina daleke prošlosti i onoga što se desilo skoro, a što se svakako desilo zbog prošlosti. Znala je da sanja i da će sve prestati čim se probudi, ali bilo je teško isplivati iz mutnih dubina sna. Činilo joj se kako je pozadina čitavog sna Rendijev lik. Dok su se slike smenjivale, menjale i dopunjavale on je sve vreme bio tu. Gledao ju je onim svojim gotovo dečijim pogledom, naivno i dobrodušno, a ona nije podnosila da je tako gleda. Ne nakon svega! Ne nakon što je učinio ono što je učinio, a pogotovo ne nakon onoga što je ona učinila.
A to što je ona učinila...
Podsvest bi je svaki put neizostavno na to podsetila. I to bi je uvek probudilo.
Baš kao i sad.
Skoro da je vrisnula pre nego što je otvorila oči. Uspravila se u sedeći položaj i refleksno položila ruku na srce koje je tuklo. Osetila je znoj kako joj iz guste kose curi niz vrat. Dohvatila je čašu vode sa stočića koji je bio prekriven istim cvetnim dezenom kakav je imala na zavesama. Otpila je poveći gutljaj vode, pa ustala iz kreveta i prišla prozoru. Tek što je svanulo. Odatle se u daljini nazirao sada pust gradski trg. Nazirala se natkrivena bina sa koje je do kasno u noć orkestar zabavljao goste.

Svake godine je aktivno učestovala u pripremama za festival i svake godine bi se neizostavno setila one večeri, onog festivala kada se sve otrglo kontroli, a šteta bila nepovratno učinjena. A sve je moglo biti drugačije. Ona je mogla biti drugačija.
Nije više imala želje, snove... Nije imala ništa. Više nije bilo svrhe boriti se. Ipak, sve teže je podnosila majčine prezrive poglede i onaj podsmešljiv ton kad god bi je pitala kad planira da se uda, a onda bi obavezno napomenula kako su se sve njene drugarice udale i kako je neudata ostala još samo ona. Zahvaljivala je Bogu na poslu koji je dobila. Odlazak na posao bio je spas dok joj je svaki odlazak kući padao teško kao kazna. Polako se pretvarala u dosadnu usedelicu koja živi sa majkom bez izgleda da će se nešto značajnije promeniti u njenom životu. To joj nije smetalo. Smetala joj je majka. Smetala su joj njena prebacivanja i njeno nezadovoljstvo. Smetalo joj je što je u njenim očima konstantno videla koliko je razočarana njome, njenim jedinim detetom. Ali najviše od svega smetalo joj je neprestano gunđanje. Kreštav majčin glas izazivao joj je glavobolju. I sva ona beskonačna pravila ponašanja, jer zna se kako jedna fina mlada dama treba da se ponaša, odeva, razgovara... Ironija je bila u tome što se sada, godinama nakon majčine smrti, pridržavala tih pravila. Sada kada više nije bila mlada i kada nije bilo svrhe truditi se.

Udovica Edvina Hačins umrla je u snu. Kuća je odjednom utonula u neku prijatnu tišinu kakvu njeni zidovi već dugo nisu pamtili.
Matilda je tri dana nakon sahrane otišla kod tadašnjeg sveštenika da se ispovedi. Priznala je ocu Albertu kako joj prija tišina i život bez majke. Dodala je i kako je svesna da to nije u redu, ali je svejedno tako kako je.
Otac Albert nije obraćao pažnju. Verovao je da je Matilda dobra, ali pomalo luckasta devojka, pa se zato nije mnogo zamarao onim što mu je govorila. A trebalo je...

Savršenu tišinu narušila je čaša u sudaru sa komodom na koju ju je sputila. Otvorila je fijoku i iz nje izvukla staru i na čoškovima pohabanu kartonsku kutiju.
Nije često gledala fotografije. Bar ne u poslednje vreme. Ali dolazak Ešli Donovan sve je poremetio. Sve češće je čula Rendija. Sve češće ga je viđala u snu, ali i na javi i zbog toga se loše osećala. Tiha i prazna kuća kao da ga je krila u svakom svom kutku i bilo je dana kada ne bi prestajao da joj se obraća.

Kako si mogla to da mi uradiš?
Verovao sam ti!
Slučajno sam pogrešio!
Bilo je slučajno, Matilda! Slučajno....

Bilo je dana kada bi mu odgovarala, kada bi se svađala sa njim, urlala na njega. A bilo je dana kada bi ga preklinjala da ode, da prestane...
Izručila je fotografije na krevet. Gledala je u Patrišina i Olivijina nasmejana lica. Posmatrala je naočitog Daglasa mladog Džona Rajlija. Provukla je šaku kroz gomilu i na površinu izvukla fotografije koje su bile na dnu. Ipak, lica su i dalje bila ista. Ona sama se nalazila na jedva nekoliko fotografija.
Oni su imali jedni druge. Ona nije imala nikoga osim Rendija, a i on ju je izneverio.
Trudila se da kontroliše svoj bes. Ponekad bi joj to polazilo za rukom. A ponekad baš i ne.
I upravo je u tom trenutku osetila neočekivanu navalu gneva. Krv joj je šiknula u glavu, a ruke su počele da joj se tresu. Zgrabila je posteljinu na krevetu, pa je sa sve slikama svukla je na pod. Požurila je da dohvati jastuk koji je ostao na krevetu. Htela je sve da pobaca. Sve!