SUDBINE (Završena)

9. poglavlje

Tek probuđena dnevna svetlost uvlačila se kroz proreze na žaluzinama. U sobi je bilo tiho ako se izuzme Blejkovo i Ešlino ujednačeno disanje.
Blejku je dugo trebalo da zaspi. Činjenica da mu Ešli nikada nije bila bliža držala ga je budnim skoro čitave noći. A onda je u nekom momentu umor učinio svoje i on se predao. Zagrljaj u kom su jedno drugo držali trajao je i sada. Bili su nepomični i savršeno mirni, sjedinjeni u spokojnom snu.
Za to kratko vreme koliko je spavao, Blejk nije video svoje izginule i ranjene saoborce. Nije video vojnike kojima su geleri otkinuli ruke ili noge. Nije čuo i video decu kako vrište u moru prašine i dima, samu i uplašenu dok pokušavaju da pronađu svoje roditelje kojih više nema. Nije dozivao Hočkinsa i naređivao mu da se vrati. I nisu ga Hočkinsove beživotne oči ponovo gledale onako strašno i mrtvo. Ne.
Nije sanjao ništa. Samo je mirno spavao držeći Ešli u svojim rukama.

Neobično odmorna Ešli se probudila prva. Otvorila je oči i već sledeće sekunde se uspravila u sedeći položaj kada je shvatila da nije spavala na svom jastuku. Taj nagli pokret probudio je Blejka. Otvorio je oči, pa joj se onako pospan osmehnuo.

- Dobro jutro. - oglasio se promuklo nesvestan da su mu prsti ponovo u njenoj kosi i da joj sklanja pramenove koji su joj pali na lice rumeno od sna.

Ali Ešli je bila svesna njegovih prstiju, njegovog dodira.
Prošaputala je isti pozdrav i odmah pokušala da ustane, ali joj nije dozvolio. Šaka mu je bila obmotana oko njenog ručnog zgloba. Spustila je pogled i pomislila kako ju je i Kevin često držao tako, ali osećaj bio potpuno drugačiji. Blejk je bio drugačiji.

- Nemoj sad da odlaziš od mene. Ne posle svega. - rekao je odlučno nateravši je tako da ga pogleda u oči.
- Htela sam da ti ispričam sve ono. Htela sam da znaš i nisam se pokajala, ali nemoj pogrešno da me shvatiš. Ja nisam došla ovde... Nisam planirala... Samo sam htela da... - pokušavala je da objasni, ali se iznenada spetljala i uzrujala toliko da je bila na ivici da zaplače, jer ne uspeva da izgovori ono što želi.

Pustio joj je zglob, pa joj obe šake spustio na lice. Milovao joj je obraze i tiho je umirivao.

- Ššššššš... Znam. Verujem ti, ali desilo se, Ešli, i ti ne možeš ništa da uradiš da to sprečiš. Vidim kako me gledaš. Nisam lud i ne pokušavaj da porekneš, jer ti ništa ne vredi. Sviđam ti se i, dođavola, priznajem da se ti meni sviđaš više nego što sam mislio da je moguće. Kasno je za povlačenje, Ešli. Tu si. Znam da postojiš. Upoznao sam te, okusio... Zar zaista misliš da bih sad mogao da te pustim? -

Ništa nije rekla. Oborila je pogled i nastavila da ćuti kao dete kad se postidi.

- Pogledaj me. - zatražio je i ona je poslušala.

Bila je zbunjena i uplašena kao tinejdžerka na prvom ljubavnom sastanku. Mnogo je prošlo otkako je poslednji put vodila sličan razgovor. Godine su prošle od poslednjeg puta kada joj je neko rekao da mu se dopada. Imala je utisak kao da ne pripada tom trenutku, kao da ne zaslužuje Blejkove reči i njegovo priznanje.

- Nemoj da se plašiš. Ićićemo polako ako je to ono što pokušavaš da mi kažeš svojim ćutanjem. -
- Blejk, šta ću ti ja? - pitala je iskreno, a ton njenog pitanja naterao ga je da na kratko zatvori oči.
- Kako šta ćeš mi, pobogu, Ešli?! - pitao je u neverici, pa je privukao bliže sebi oslanjajući svoje čelo o njeno.

Gledali su jedno drugom u usta. On, jer se sve vreme borio sa željom da je poljubi, a ona... Ona je bila izgubljena i žestoko podeljena između srca i razuma, želja i očekivanja, između onoga što je govorio, tražio i želeo i svoje nesposobnosti da to prihvati i samo se prepusti. Osetio je to. Znao je koliko je prošlost koči, koliko se koleba, razmišlja, sumnja...

- Samo me pusti. Samo mi se prepusti. Nećeš se pokajati. Obećavam. - zatražio je šapatom, ali taj šapat bio je glasniji od bilo čega što joj je do tad rekao.
- Ne mogu ništa da ti obećam. - priznala je jednako tiho.
- I ne moraš. -
- Kad tako kažeš zvuči kao da je sve jako lako. - slegnula je ramenima i zazvučala nekako setno.
- Misliš da nije? - pitao je i osmehnuo joj se.
- Malo šta mi je u životu bilo lako. - priznala je, a on oseti kako mu se zbog njenih reči nešto steglo u grudima.