SUDBINE (Završena)

13. poglavlje

Nešto je mučilo Blejka i Ešli je to znala čim ga je ugledala. Ali osim priznanja da mu je potreban njen zagljaj, od njega nije dobila nikakav odgovor.
Nije htela da insistira. Pustila ga je da ostatak dana provede sa Noom kako je i obećao. Nije zapitkivala, ali nije prestajala da ga posmatra. Želela je da mu pomogne, ali nije znala kako.
Posle večere Džaona se spremala da ode do grada i pozvala Nou da pođe sa njom. Dečak se kratko premišljao, ali je na kraju ipak odlučio da pođe.

Ešli je bila u kuhinji. Odlagala je prljave sudove u mašinu i slušala Blejka kako tumara dnevnom sobom. U nekom trenutku su koraci postali bliži.

- Ostavi to. Idemo napolje. - začula je njegov glas i bez oklevanja pošla za njim.

Zvučao je nekako potišteno, a ona se ponovo pitala šta je to što ga muči. Iskreno se nadala da će joj reći.
Očekivala je da će prošetati po imanju ili otići malo dalje uz obalu, ali prevarila se. Blejk je seo u svoj kamionet i pokrenuo ga čim se ona smestila pored njega.
Posmatrala ga je dok je onako ozbiljan izvozio automobil sa imanja. Osećao je njen pogled na sebi i nekoliko puta se okretao prema njoj. Svaki put bi joj se osmehnuo, ali osmeh mu nije dopirao do očiju. Nije ništa govorila. Samo je rukom potražila njegovu, a on kao da je samo to čekao. Prepleo je prste sa njenima snažno joj stežući šaku. Pogledala je kroz prozor i na momenat pomislila da idu njegovoj kući, ali kada je Blejk skrenuo desno shvatila je da idu prema uvali.
Zaustavio je kola i predložio da ostatak puta prepešače. Čim su se ponovo našli jedno pored drugog, uzeo je njenu ruku i ponovo je držao onako snažno.

Sumrak se tek prosipao nad gradom, a bledi obrisi meseca bez žurbe su se formirali na nebu.
Međutim, kod uvale je bilo mračnije. Guste i isprepletane krošnje stvarale su plašt koji je branio poslednjem dnevnom svetlu da se probije. Hodali su polako sve dok se pred njima nije ukazala obala.

- Hoćeš li mi reći šta te muči? - obratila mu se Ešli kada su seli.
- Koliko znaš o vremenu kada su tvoji roditelji bili zajedno? I znaš li uopšte kako su se upoznali, kako je došlo do toga da budu zajedno? - pitao je i pogledao je upitno, a ona se na trenutak zamislila.

Htela je da mu da neki konkretan odgovor, ali nije mogla. Ne zato što nije to želela već zato što nije imala šta da mu kaže.

- Iskreno, ne sećam se perioda kada su moji roditelji bili zajedno, a mama nikada nije želela da priča o tome. Nije sačuvala ni jednu fotografiju mog oca. Ja ne znam čak ni kako on izgleda. - odgovorila je i zazvučala kao da je na ivici suza.

Smesta ju je povukao u zagljaj i spustio joj poljubac na teme.

- Izvini. Znam da ti sve to teško pada. -
- Nema veze. Ne obraćaj pažnju. Samo mi reci šta te to muči. Ne mogu da te gledam takvog. -

Uzdahnuo je polako počeo da priča zagledan u jezero. Ešlina glava počivala mu je na ramenu dok ga je bez reči slušala čak i kada je pominjao njene roditelje.
Oboje su neko vreme ostali nepomični nakon što su Blejkove reči utihnule. Njihov odjek lebdeo je oko njih u savršenoj tišini koju je kvarilo jedino zujanje insekata.

- Blejk, ne možeš to da radiš? - prošaputala je.
- Šta to? -
- Ne možeš da kriviš sebe za nešto što nikako ne može biti tvoja krivica. -

Ćutao je, a ona je nastavila.

- To što uradili tvoji i moji roditelji bilo je glupo i nepromišljeno sa njihove strane. Ali desilo se i kraj. Tvoja majka je izgradila život pored tvog oca. Pružila je Sereni i tebi dom, porodicu. Moja je izabrala da ode. Nemoj pogrešno da me shvatiš, ne krivim je. Verujem da je imala razloga da to učini. I verujem da je i tvoja majka mogla da pronađe milion razloga da učini isto, ali ona to nije uradila. Mislila je na tebe i Serenu, sigurna sam. I sigurna sam da te ni u jednom momentu svog života nije krivila ni za šta. Znam da je nisam upoznala, ali sam svejedno sigurna u ono što pričam. -