SUDBINE (Završena)

21. poglavlje

Eliot je proveo noć pored Linde.
Sve to sa njom je ionako već previše uzelo maha. Bila je u pravu. Trebalo je da uživaju dok traje, dok ne nađe prokletog ubicu i dok se ne vrati tamo odakle je i došao, daleko od nje i njenog toplog tela.
Probudio se neobično srećan i zadovoljan. Sat na ruci podsećao ga je da je vreme da ode u stanicu, ali bilo mu je preteško da se odvoji od nje.
Mazila ga je i ljubila tako slatko i primamljivo da je bio u iskušenju da zaboravi na istragu i šerifa Hardija, ali je u poslednjem trenutku glas razuma postao jači. Otišao je iz njene kuće sa namerom da se vrati čim završi sa poslom.

Linda je ležala u krevetu i sanjivo ga posmatrala kako se oblači. Uživala je u onome što je videla. Smešila se kao da nema ni jednu brigu u životu.
Ipak, kada je ostala sama nije uspela da spreči tugu da joj se prikrade. Tugu zbog njihovog neminovnog rastanka. Eliot će  otići iz njenog života. To je bila činjenica koju joj je bilo teško da prihvati, a sa kojom će kad tad morati da se pomiri. Ubedila ga je kako želi da uživa dok traje. Ubedila je njega, ali ne i sebe.

Matilda Hačins je imala ne jednog već tri nezvana gosta. Rendija je najčešće viđala. On ju je često posećivao. U poslednje vreme joj je bio za petama koliko i njena senka, ali tog dana je sa sobom poveo i njenu majku i velečasnog Alberta.
Trudila se da ih ignoriše. Ponavljala je sebi po milioniti put da su mrtvi i da ih nema više, ali prikaze su bile odlučne u svojoj nameri da joj ne daju mira. Sa prvim sumrakom popalila je sva svetla u kući i oko nje, ali su lica tih davnih pokojnika postajala sve strašnija. Delovali su nekako izmučeno. Bili su bledi, upalih obraza i užarenih očiju što je celokupnom prizoru davalao nekakvu zastrašujuću notu. Zvuci koje su ispuštali isprva su bili samo tiho mrmljanje koje je ona pokušala da zanemari, ali vremenom su postajali sve glasniji. Optužba u njihovim jezivim glasovima odzvanjala je kroz kuću i uznemiravala je. Znala je, jako je dobro znala da će uskoro izgubiti kontrolu i trudila se na sve načine da do toga ne dođe. Matilda je bila svesna svojih slabosti. Bila je ludak svestan svog ludila, kako je za sebe ponekad govorila. Pa ipak, to što je bila svesna svog stanja nije joj mnogo pomoglo kad su se tri utvare urotile protiv nje. Njena majka ju je čak i sad, onako mrtva i nestvarna, posmatrala razočarano. Da, mogla je da vidi razočaranje u tim crvenim neljudskim očima i poželela da može nekako da se otarasi majke... ponovo.

- Ne gledaj me tako, ti prokleta matora veštice! On je kriv što se nisam udala! On je kriv što sam postala matora usedelica! - urlala je Matilda i prst uporno upirala u Rendija.

Ali Edvinu Hačins nisu ubedile reči njene raspomamljene ćerke. Videla je ona još odavno da sa tom devojkom nešto nije u redu. Pogrešila je što je verovala kako će čvrsta ruka i redovni odlasci u crkvu uspeti da poprave stvar. Ali postojale su neke stvari koje su jednostavno bile nepopravljive. Sada je to znala.

Matilda je nastavila da urla. Nije više bilo uzdržavanja i samokontrole. Ovo je bila kap koja je jednostavno prelila njenu čašu. Bacala je jastuke i vrištala na svoje posetioce da je ostave na miru, ali niko se nije ni pomerio.

- Podeli to sa nekim i biće ti lakše. - oglasio se stari sveštenik.
- Ne! - vrisnula je Matilda odlučno.
- Podeli to sa nekim i više nas nikada nećeš videti. - njegov miran i staložen glas kakav je bio za života sada je imao prizvuk od kog su se Matildi ježile dlačice na vratu, ali je svejedno zastala da razmisli o tom predlogu.

Zvučalo je tako primamljivo ponovo imati mir i biti slobodan. Biće joj bolje. Vratiće se na posao i moćiće da smisli neki drugi, bolji plan kako da najzad dobije čoveka svog života.

- Ako ispričam nekome obećavate da ćete otići zauvek? - pitala je dok su joj oči grozničavo sijale.
- Imaš moju reč. - potvrdio je sveštenik, a on nikada nije davao prazna obećanja.