SUDBINE (Završena)

16. poglavlje

Eliot je kipteo od besa. Prokleti Nejtan Salivan je imao alibi za vreme ubistva, a još mu je i telefon ukraden tako da je onu poruku Kejtlin mogao da pošalje bilo ko! A tako je želeo da ga smesti iz rešetaka! Bio je ubeđen da je on tip koga traže, a sada je gledao kako mu se taj samozadovoljni gad smeje u lice, jer mu ne može ništa.
I šerif je bio razočaran. To je bilo očigledno.

- Ne možemo da uradimo Bog zna šta. Proverili smo mu alibi i prokleta Vanesa je potvrdila da je bio sa njom. Moraćemo da ga pustimo, ali tek sutra ujutru. Neka provede noć u stanici zbog nasilja u porodici. Toliko bar možemo da mu napakujemo. - objasnio je šerif Eliotu kada su se iz sobe za ispitivanje vratili u njegovu kancelariju.
- Bolje i to nego da noćas uživa u svom krevetu. - odvratio je Eliot kroz zube.

Nevolja je bila u tome što on nije znao da Nejtan noću retko kad spava u svom krevetu. I nije u pitanju bilo to što je makar i samo uskraćivanjem komfora hteo da ga kazni. U pitanju je bila čista, nepatvorena ljubomora pri samoj pomisli da bi taj gad proveo noć pored Linde. Zdrav razum ga je, nasuprot tome, upozoravao da bi je Nejtan mogao ponovo povrediti ako ga puste, jer je verovao da ga je upravo ona prijavila zbog nasilja.
Ali koje su šanse da zdrav razum pobedi ljubomoru?
Skoro nikakve.

Proveo je ostatak dana jureći naloge da preko mobilnog operatera pronađu signal Nejtovog ili Kejtlininog nestalog telefona. Ali za dobijanje bilo kakvog naloga bilo je potrebno vreme, a njemu je sve teže bilo da čeka. Zato je kopao po Kejtlininoj prošlosti. Tražio je nekog ili nešto što bi probudilo makar i najmanju sumnju. Morao je da radi. Zato je tu i poslat. Ali nije se samo zbog toga zatrpavao poslom.
Hteo je da prestane da razmišlja o prošloj noći, o odlasku u kuću Salivanovih i o samoj Lindi koja mu nije izbijala iz glave.

Predvečerje se uvuklo u sobu kroz otvoren prozor Blejkove sobe. Negde u daljini čuli su se povici njegovih radnika koji su se vratili iz polja, ali i Džeraldinin glas dok ih pozivala na večeru. Dvorištem su se lagano budile svetiljke što su oživljavale sa prvim sumrakom. Svetlost je ulazila u sobu tek delimično, razbijala je mrak i stvarala senke po zidovima. Obasjavala je dva naga tela koja su mirno ležala jedno kraj drugoga.

Blejk nije dozvolio Ešli da se pokrije. Nije to htela zato što joj je bilo hladno već je to bila stara stidljivost na koju više nije imala prava. Ne, nakon svega.
Ležala je na boku, a on je, po ko zna koji put, vrhovima prstiju ispratio krivulju njenog tela.

- Moram da idem. - prošaputala je, ali se nije pomerila od njega.

Znao je on da će ona u nekom trenutku morati da ode. Imala je Nou i nikad joj ne bi tražio da zanemari svoje dete zbog njega, ali još uvek nije bio spreman da je pusti. Ponovo ju je želeo. Ponovo je bio tvrd i spreman da je uzme. Njegovo telo je ponovo bilo gladno njenog. Ljubio ju je tako kao da joj grabi poljupce, a ona mu mrsila kosu vukući ga prema sebi spremna da je potpuno pohara.

- Mislim da ćemo ovog puta morati da obratimo pažnju na moju ranu. - promrmljao je između poljubaca, pa je povukao na sebe.

Prostenjala je kada je osetila njegov ud na svom vlažnom mestu. Spustila se na njega polako osećajući svaki njegov milimetar kako je ispunjava. Izvila je leđa i zabacila glavu, pa počela da se podiže i spušta ni previše sporo, a ni suviše brzo. Gledala ga je dok je to radila očiju mutnih od strasti i usana rastvorenih od užitka. Zatvarala bi oči samo na kratko, pa ih ponovo otvarala kako bi ga videla. I on je gledao nju požudno, zaneseno, napaljeno. Gledao je kako grize donju usnu, kako rukama dodiruje svoje telo i kosu dok je iznova i iznova prožima sladak bol koji je ništa drugo nego čisto zadovoljstvo.
Njene male grudi blago su poskakivale pri svakom njenom pokretu. Prekrio ih je svojim šakama, masirao i stiskao očvrsle vrhove, a Ešli je zbog toga samo padala dublje u ekstazu. Po telu su joj igrale senke, prelamale se i iscrtavale joj kožu tako da se Blejk odmah setio onog dana kada ju je krišom posmatrao kod uvale. I tada joj je telo bilo išarano senkama. Taj prizor nikada neće zaboraviti. Tada, tog momenta učinila ga je svojim, a da ni on, ni ona toga uopšte nisu bili svesni. Nije više mogao da ostane miran. Zaboravio je na ranu i ono bolno zatezanje koje je osećao svaki put kada bi se izvijo. Nije bilo tako lako umiriti potrebu kad je želja bila toliko dugo sputavana. Sada mu je njeno telo napoko pripadalo. Ponovo je bio u njoj, činio je svojom, imao je i telom i dušom i želeo je još. Potreba kao da se tek sad produbila. Izdizao je kukove, a ona mu je svaki put žurila u susret željna da je ponovo ispuni do kraja. Svršila je pre njega, a njeni uzdasi koji su pre ličili na jecaje ispunjavali su sobu sve dok i Blejk nije došao do vrhunca. A sa njim je i ona ponovo svršila. Uzdrmana, drhtava i oslobođena skliznula je pored njega. Glavu je ponovo spustila na njegove grudi, a njegove ruke su se obmotale oko nje čineći da se oseti mirno i bezbedno kako odavno nije.