SUDBINE (Završena)

7. poglavlje

Blejk je osećao vetar na svom licu dok je motorom jezdio kroz noć. Prednje svetlo razbijalo je mrak dok se usamljenim putem kretao prema svojoj kući. Naizgled miran na svom Harliju, iznutra je osećao kako mu je svaki nerv u telu još uvek upaljen. Ne upaljen. Užaren.
Nije planirao da je poljubi. Ne te večeri. U stvari, nije planirao ništa. Samo je želeo da vidi Nou i vratu mu njegovu igračku, ali onda se nešto desilo.
Dešavalo se i ranije. Dešavalo se sve vreme otkako ju je ugledao onog dana na jezeru, ali večeras na onom tremu desilo se nešto novo, nešto drugačije.
Onog momenta kada je stala pored njega i jedva mu nagvestila svoje strahove osetio je nekontrolisanu potrebu da je zagrli, da je zaštiti. Ali umesto da to zaista i učini, poljubio ju je. Nije razmišljao. Bio je to nagon koji nije uspeo da savlada. Spustio je svoje usne na njene kao da nije bilo dovoljno da je samo zagli.
Bio je to trenutak u kome nije vladao sobom. A kako bi i mogao kada mu je bila tako blizu.
Dobro je bilo to što se nije načisto pogubio i nasrnuo na nju kao lud. Pa ipak...
Bilo je dovoljno da samo okrzne njene meke usne, da ih jedva dodirne svojim gladnim i željnim, pa da shvati kako ništa u vezi nje nije samo. Nije se plašio te siline koja je eksplodirala među njima. Zašto bi? Pa bilo je to nešto najlepše i najjače što je u životu osetio. Ali nije mogao da se ne zapita odakle se to, dođavola, izrodilo?! Kada je postalo takvo i toliko?
A opet, jebeš pitanja! Čemu?
Ispod guste tamne brade usne su mu se izvile u osmeh. Širok osmeh. Sve češće se smejao zbog nje. Bilo je tako lepo smejati se zbog nje.

Linda je na sebi imala svetlo plavi satenski ogrtač i spavaćicu u istoj boji. Sedela je u beloj raskošnoj fotelji smeštenoj u uglu moderno opremljene spavaće sobe. U jednoj ruci je držala cigaretu, a u drugoj čašu nerazblaženog viskija. Ličila je na nesrećnu filmsku zvezdu klasičnog Holivuda.
Vrata kupatila bila su otvorena i, s obzirim na to da su u sobi bila pogašena sva svetla, to je bio jedini izvor svetlosti. Slušala je vodu kako šušti u jakom malzu, pa zatim i tiho pevušenje svog muža dok se doterivao ispred ogledala.
Plakala je nečujno, ali suze su stizle jedna drugu kao da se radi o lančanoj reakciji. Pomislila je na Blejka. Uvek bi pomislila na njega kada bi se njen muž spremao da je iznova prevari sa nekom ženom. Znala je da joj Blejk nikada ne bi učinio tako nešto. Znala je sada toliko toga, ali bilo je prekasno.
Prekasno da vrati vreme, da bude pametnija i da ne izgubi ono što je u životu najviše volela. Njega. Blejka.

Otrla je suze drhtavom rukom, pa povuka novi dim vukući ga sve do filtera.
Nejtan se pojavio sav čist i miristan. Odeven u farmerice i običnu Polo majcu izgledao je jednako dobro kao i odelu šivenom po meri. Bio je zgodan. To nije mogla da porekne. Ali isto tako nije mogla da porekne i da uopšte nije obratio pažnju na nju. Otvorio je vrata plakara okrečući joj leđa bez reči iako je dobro znao da je tu, u istoj onoj fotelji u kojoj je sedela i kad je pošao da se istušira. Posmatrala ga je kako menja majicu i oblači neku drugu, pa se gorko nasmejala zbog pitanja koje je sama sama sebi postavila. Zašto je uopšte bitno koju će majicu obući kad će je svakako uskoro skinuti? Nova navala vrelih suza pokuljala joj je iz očiju, ali je i dalje bila tiha.
Nejtan je bez reči napustio sobu. I tek je, kada je nekoliko trenutaka kasnije čula ulazna vrata kako se zatvaraju, dozvolila sebi da glasno zaplače. Iskapila je viski do kraja, pa čašom sa debelim dnom gađala vrata kroz koja je njen neverni muž malopre izašao.
A onda je dohvatila svoj mobilni telefon koji kao da joj se smejao i izazivao je da ga upotrebi. Grčevito ga je zgrabila i brzo potražila Blejkov broj telefona. Izabrala je pozivanje da bi ga već sledećeg trenutka poništila.
Šta je htela time da postigne? Šta bi mu uopšte rekla, zaboga?! Da želi da prevari svog muža sa njim baš kao što je njega prevarila sa Nejtom?
Osetila je gađenje prema sebi. Već je bila etiketirana kao preljubnica. U Blejkovim očima će zauvek to i biti i tu više ništa nije mogla da promeni, ali je mogla da sačuva ono malo dostojanstva koje joj je ostalo, ako joj je uopšte nešto i ostalo.