SUDBINE (Završena)

18. poglavlje

Matilda Hačins se u poslednje vreme sve češće budila umorna i neispavana. To ju je zbunjivalo, jer joj se činilo da joj je san dubok kao kakav bezdan. Ipak, ono kako se već jutrima osećala navodilo ju je da shvati kako greši. Pre tri dana je pozvala biblioteku da javi da je bolesna i to je bio prvi put za sve godine njenog radnog staža da je odsustvovala sa posla ako se izuzmu godišnji odmori na koje je, od strane svojih nadređenih, bila primorana da ode.

Koleginica sa kojom je razgovarala bila ne iskreno zabrinuta za nju upravo zato što Matilda nikada nije bila bolesna. Poželela joj je brz oporavak i ponudila se da joj dopremi namirnice i lekove, ali je ova to odbila napominjići da ima sve što joj je potrebno.
I zaista je imala. Sve osim mira.

Rendija je sve češće viđala danju. U stvari, nije ga baš viđala već više čula i onda bi se i mimo svoje volje upuštala u razgovor sa njim ili sa onim što je od njega ostalo... šta god to bilo.

Ponekad bi bila izričita u svom ubeđenju da je on sam kriv za ono što ga je snašlo, ali sve češće je dopuštala da on krivi nju. Postajala je bespomoćna i pomirljiva i bila je toga svesna. U većini slučajeva nije imala snage da se bori protiv toga, a želela je.

Polako je gubila razum, a savest joj se uporno prikradala podsećajući je na ono što je učinila. Bila je toga svesna, ali se svejedno nije kajala. Bar ne još. Možda će je jednog dana popustiti pod teretom svojih nedela, ali sada je još uvek odolevala. Gubila se i vraćala u realnost svesna i nesvesna da razgovara sa mrtvim čovekom, ali se još uvek nije pokajala zbog onoga što mu je učinila. Rendi je bio kriv za njenu samoću. Bio je kriv, jer je zbog njega izgubila čoveka kog i dalje voli i koji joj je bio suđen, a koji je igrom slučaja pripao drugoj, a ne njoj.

Ali nije se samo o njega ogrešila...
Činila je ona i druge stvari...
Činila je ne zato što je htela nego zato što je morala. Nije bilo nikog da joj pomogne. Uvek je sve morala sama. Trudila se, davala krv, suze i znoj i na kraju ipak ostajala praznih šaka. To je bilo tako poražavajuće. Godine truda i godine neuspeha. I sve to samo zbog jednog čoveka.

Matilda se osetila umorno. Rendijev glas je napokon utihnuo. Znala je da je to samo na kratko i da će ga vrlo brzo opet čuti. Ali morala je da se odmori dok se on ne vrati. Morala je da skupi snagu kako bi mogla da se bori protiv njega. Volela bi da može da ga ućutka zauvek. Sklopila je oči i vrlo brzo utonula u san.

Linda se dovezla kolima ispred policijske stanice. Trebalo je da tog jutra puste Nejta iz pritvora. Nije znala u koje vreme će ga tačno pustiti, a nije se usuđivala ni da pozove da pita i tako rizikuje da joj se na telefon javi Eliot. Zato je odlučila da dođe rano i na parkingu sačeka Nejta.
Mogao je on vrlo lako da pozove taksi, ali ona je osećala nekakvu obavezu da dođe tu i sačeka ga.
Sedela je mirno pomatrajući jednoličnu zgradu policijske stanice pred sobom dok je iznutra čitava treperila zbog činjenice da bi u svakom momentu momentu mogla da ugleda Eliota. Znala je da to nikako nije dobro i da u svakom trenutku mora biti svesna činjenice da je ono što joj se dogodilo sa njim bilo i prošlo i da se više nikada ne sme ponoviti. I bila je ona toga svesna, ali je svejedno i sama pomisao na njega budila onaj uspavani deo nje za koji je i zaboravila da postoji.
Nevolja. Sve to je samo donosilo nevolju, a ona nije želela nevolje. Zapitala se šta zapravo želi i shvatila da uvek želi ono što ne može da ima ili ono što je nekad imala, pa izgubila.

- Priča mog života. - podsmehnula se sama sebi, pa pripalila cigaretu nadajući se da će se Nejt uskoro pojaviti.

Izašao je pola sata kasnije. Čim ga je ugledala videla je da je loše volje, ali ko ne bi bio nakon noći provedene u zatvoru. Zastao je kada je primetio njen automobil. Nije je očekivao tu i, u neku ruku, je i bilo smešno što je došla da ga sačeka kada je završio u zatvoru zato što ju je udario.
Ali nije ona želela tamo da ga pošalje. Bila je spremna da sve zaboravi. Odjednom joj je bilo potrebno da se sve vrati na staro. Htela je ponovo svoju samoću i Nejtova neverstva. Htela je tu neku uvrnutu ravnotežu koja je vladala pre Eliota. Posle njega više ništa nije bilo isto i znala je da nikada i neće biti.