SUDBINE (Završena)

Uvod

Ruke su ga bolele. Bolelo ga je celo telo. Šake su mu bile grube i načičkane žuljevima dok se njima oslanjao na pločice. Pognute glave, zamišljen i umoran puštao je vodu da sa njega spere znoj i prljavštinu.

Telo mu je bilo primetno tamnije, jer je već danima radio bez majice. Leto je bilo na samom početku i tek je trebalo da uhvati zalet, ali dani su već bili pakleni i sunce ga je nemilosrdno pržilo dok je radio u polju.

Prijao mu je fizički rad. Pogotovu u poslednje vreme kada mu je trebalo nešto da ga odvuče od briga i problema. Iscrpljivao se do krajnih granica kako ne bi imao vremena da razmišlja.
I sada se spremao da ode po dodatnu dozu fizičkog napora kako bi, kada se bude vratio kući, samo pao u krevet i zaspao.

Osećao se krivim što se tako ponaša, ali nije mogao drugačije. Njegova sestra je bila hrabrija, spremnija da se nosi sa majčinom bolešću. On nije.
Dođavola, žene su generalno bile hrabirije!
Setio dana kada je njegova majka saznala da ima tumor na mozgu i da je već prekasno da se bilo šta značajno učini. Jedne večeri okupila ih je sve za trpezarijskim stolom i mirno im objasnila da je neizlečivo bolesna. Svi su bili u šoku. I umesto da teše oni nju, ona je tešila njih. Govorila je njegovoj sestri i njemu kako su već odrasli ljudi i kako treba da brinu o svom životu, jer ono što će se desiti, svakako bi se desilo pre ili kasnije. Sećao se suza u majčinim očima, onih koje ni jednom nisu kanule i za koje je verovao da ih je oslobodila tek kada je ostala sama. Setio se i svog oca koji je samo sedeo i ćutao.

Osećao se krivim i što se potajno radovao svom skorašnjem odlasku. Išao je u rat. Čekao ga je Irak, čekale su ga strahote koje je već toliko puta video i zbog kojih se noću budio mokar od znoja probuđen sopstvenim kricima. Ali čak se i rat činio kao bolje rešenje nego da ostane tu i gleda svoju majku kako lagano kopni sama i strpljiva do samog kraja. Serena je tada već bila udata i živela je daleko. Dolazila je samo povremeno. A otac je, kao i uvek, bio prezauzet svojom političkom karijerom da bi se zadržavao kod kuće. Obojica su uporno bežala.

Ali on je u jednom trenutku odlučio da se vrati i definitivno raskrsti sa vojskom pre nego što načisto poludi. A bio je blizu toga.
Sada mu je bilo žao što to nije učinio ranije. Izgubio je dragoceno vreme. Kada se vratio, njegova majka je već bila osuđena na postelju i bilo je dana kada ga uopšte nije prepoznavala. Bila bi uplašena, jer joj je soba i svako ko bi u nju ušao bio nepoznat, pa bi uporno molila da je puste da ode kući. A sada se više nije budila.

Zavrnuo je vodu i iznervirano odmahnuo glavom. Izašao je iz tuš kabine tiho psujući, jer su mu misli nevoljno otplovile njoj... Onoj koja ga nije sačekala. Onoj koju je hteo da ženi, a koja je, kada se vratio, već bila udata.

Linda...

U hodu se tek ovlaš obrisao peškirom, pa mu je koža još uvek bila vlažna dok je na sebe navlačio običnu belu majicu i farmerice.

Nije zasluživala ni da samo pomisli na nju, a nekada je čitave dane provodio pitajući se zašto. Bilo je trenutaka kada je bio na ivici da ode u njen novi dom i upadne unutra kao divljak, jer mu je bilo potrebno da zna zašto, dođavola?! Zašto?!

A onda mu je jednog dana Džeraldina rekla nešto što je bilo tako jednostavno i prosto, a što je njemu uporno izmicalo. Ili je on jednostavno bio nesposoban da sam sebi to prizna. Ali to je bila istina.
Rekla je: "Sinko, da te je stvarno volela ona to ne bi uradila".

Dugo je zurio u nisku, punačku ženu pred sobom, u njene zabrinute smeđe oči, u njeno lice koje je bilo jednako tamno. Nekada joj je, dok je bio dečak, padao u zagrljaj bez razmišljanja. Šta god da mu se dešavalo, dobro ili loše, on je delio to sa njom upravo tu, u njenim rukama. Bila mu je kao druga majka i to se nikada neće promeniti, ali on se promenio. Poželeo je da je zagli i da joj prizna koliko ga boli, ali je umesto toga samo rekao hvala i izleteo napolje.