SUDBINE (Završena)

15. poglavlje

Bilo je rano jutro kada se Eliot Kejn probudio. Dobro mu je došlo to što mora odmah da se baci na posao. To je svakako značilo manje vremena za razmišljanje.

Bilo mu je drago što je šerif Den Hardi sačekao da on stigne kako bi zajedno pregledali sobu ubijene. Nije on imao ništa konkretno protiv šerifa. Jednostavno nije ga poznavao, a za njega je to bilo dovoljno. Silverlake je bio mali grad, a u takvim sredinama su svi nekako povezani. Možda je Den Hardi čovek koji časno obavlja svoj poziv, a možda je prljav i korumpuran. Možda će se u nekom momentu otkriti da ubica ima neke veze sa njim. Mogli bi biti i rođaci i možda bi šerif pokušao da zataška neke stvari. A možda se ništa od toga neće desiti. Svejedno, on nema nameru da bilo šta prepušta slučaju. Otićiće zajedno na imanje guvernera Harvuda i pregledati sobu Kejtlin Redli.

Petnaest minuta kasnije već je bio potpuno spreman za polazak, ali onda se setio da je obećao momku na prijavnici da će svratiti ujutru da popuni formular.
Juče je na prijavnici vladao opšti haos. Neki gosti su se prijavljivali, dugi odjavljivali, u jednoj od soba se pokvario klima uređaj, pa se gost žalio, a i telefon je neprestano zvonio. Već mu je bilo mrsko da čeka i ni malo se nije bunio kada je dobio ključ i molbu da ujutru obavi prijavu.
Sada u toj istoj prostoriji nije bilo nikoga osim njega i onog istog momka koji je stajao sa druge strane pulta.

Eliot gotovo da je završio sa svime što je bilo potrebno ubeležiti kada je momak progovorio.

- Vi radite na slučaju ubistva? - pitao je trudeći se da prikrije radoznalost.
- Mhm. - potvrdio je kratko ne želeći da pričao o istrazi sa bilo kim ko nije uključen u istu.
- Baš sam se bio iznenadio kada sam čuo šta se desilo. A šteta! Bila je dobra riba ta Kejtlin Redli. - komentarisao je momak opušteno kao da razgovara sa bliskim prijateljem.

Olovka u Eliotovoj ruci se na momenat umirila, ali samo na momenat, jer je vrlo brzo nastavio da piše ne želeći da momak na bilo koji način shvati da su mu njegove reči privukle pažnju.

- Poznavali ste je? - pitao je nehajno.
- Samo iz viđenja. Dolazila je ovde par puta. -
- Ovde? Mislio sam da je boravila na imanju guvernera Harvuda. - pitao je Eliot glumeći zbunjenost.
- Ma, jeste, ali ovde je dolazila sa Nejtanom Salivanom. A znajući kakva reputacija prati tog tipa sasvim je jasno zbog čega su dolazili. - odvratio je momak zaverenički, pa namignuo Eliotu kao da su stari ortaci.

Eliot se jedva uzdržao da mu ne postavi još gomilu pitanja. Toliko toga ga je zanimalo, ali nije smeo da preteruje, jer bi neki pametnjaković od advokata taj razgovor mogao okarakterisati kao nezakonito pribavljanje informacija. Zato je samo odložio formular i, uz opravdanje da žuri, rekao momku da će nastaviti razgovor drugi put.

Vozio je prema gradu nestrpljiv da se sastane sa šerifom i da što pre odu na imanje guvernera Harvuda. Ovo što je maločas saznao svakako neće pominjati šerifu barem dok ne sazna ko je taj Nejtan Salivan i dok malo bolje ne upozna samog šerifa. To je bila predostrožnost. S godinama je postao oprezniji nego što je to bio na početku svoje karijere. Verovao je isključivo sebi, a na sopstvenom iskustvu najbolje učio.

Daglas Harvud je tvrdio da u sobu ubijene niko nije ušao nakon što su njih dvoje otišlu na festival. Sobe se pospremaju uvek u toku prepodneva, ali nakon što su sutradan ujutru saznali šta se dogodilo unutra nije ulazio niko ni da samo provetri.
Ako je zaista tako, mislio je Eliot, na osnovu zatečenog stanja će možda moći da makar izvedu i samo pretpostavke vezane za poslednje sate života Kejtlin Redli. Od nekud su morali da počnu.

Eliot je imao fotografsko pamćenje. Umeo je da upamti detalje sa mesta zločina tako da mu vrlo često nisu bile potrebne fotografije kako bi se prisetio određenih stvari.
Zato je i sada pažljivo posmatrao sobu Kejtlin Redli. Ono što je prvo uočio bile su sandale ostavljene pored kreveta.