Znaš nikada nisam bila idealna...ni idealan učenik,ni idealna osoba,niti idealna prijateljica.Uvijek neki prosjek,tiha 0.Nikada me nitko nije gledao kao nekog posebnog,uvijek su to goovrili najbliži,ali čovjek se u životu nasluša silnih laži pa se nauči da sve što ljudi govore,govore to iz navike,iz nekog svog ponašanja ˝da te sklonim s kurca˝.Nikada se nisam ni trudila biti idealna ili savršena.Upisala sam gimnaziju koju sticajem okolnosti nisam završila,bio je to poraz za mene,jedna velika lekcija,nešto što sebi nikada nisam oprostila.Smatrala sam da me ljubav zaokupila,od tada sve što mi se ukaže kada radim odmah odbacujem,svaku naznaku ljubavi.Bol nepravde koju i dan danas preživljavam,no nekako kako vrijeme odmiče sve više si priznajem svoju krivnju,nisu samo oni krivi i ja sam,očito se nisam trudila dovoljno,uvijek mislim da ne dajem svoj maksimum jer mislim da ako ga dam,a razočaram se bit će mi još gore.Potom se prebacujem u ekonomsku školu,novi šok,novi ljudi,novo okruženje.Nove predrasude.Matematika mi nikada u osnovnoj školi nije išla najbolje,od silnih vikanja moje ˝profesorice˝,napadanja mene,liječenja svojih kompleksa na meni,te silne djece koja me nisu željela prihvatiti samo jer su me osudili.Malo debelo dijete,naivno i željno igre.Kasnije sam ju počela voljeti jer je moj dragi razredni predavao,bio je divan čovjek,pun strpljenja i razumjevanja.U osnovnoj sam još imala jednu učiteljicu koja je bila slična njemu,bila je veoma draga i nadam se da joj je dragi Bog dao sve najbolje kao i njemu.Kada sam dosla u ekonomsku školu moj profesor bio je mlad tek je dosao s faksa,upočetku uopće se nismo mogli s njime kasnije sam zavoljela matematiku radi njega.Bio je šaljiv,zabavan,volio je pjevati i zezati se s nama.Mnogo toga izdešavalo se u mome jadnom 19-godišnjem životu,no mnoge stvari ostavile su traga na meni.Za jedne ja sam idalje ˝malo plačipizdavo dijete˝jer dalje od toga me nisu ni znali,nisu uvidjeli šta sam sve prošla,za neke sam ja idalje ˝samo dijete˝,za neke ˝čudakinja˝ i za neke mnogo toga.Zapravo nitko od njih čak ni obitelj mene ne poznaje,nitko zapravo ne zna mene,ono što ja volim,ono čemu težim,ono što me zanima...Zato kada razmišljam da jednog dana odem i sve ostavim iza sebe smatram da bi mi to bio najmanji problem.Mene za ovu državu ne veže ništa,volim svoje roditelje ali vjerujem da i bez njihove pomoći mogla bih napraviti puno,da imam svoju slobodu.Bez svega mogu,osim bez sebe.Nazalost...
