Podrška.Kao svi je dobijamo,a zapravo ju nitko nema.Prazne priče,obećanja i ljudi koji nam ju pružaju.Svi podršku gledaju u materijalnom smislu,no iako je bitna nije bitnija od one koja se izgovara.Podrška bi trebala biti ta da nas potakne da i ako padnemo da nas vrati na pravi put.Šta li je uopće podrška?Podrška je razgovor koji vam pruži netko kada imate problem,netko tko će vas saslušati,netko tko će vam biti mentalna podrška,netko tko vas podiže tko mozda i svama prolazi kroz neki tvoj period.Dobijamo li takvu podršku?Sumnjam.Bilo šta da kreneš desit će se da se zapitaš ˝da li je ovo dobro za mene?˝,˝da li ja radim ovo dovoljno dobro?˝,e tada nam treba netko dovoljno jak da nas vrati nazad uvjeri nas u to i bude uz nas da to prebrodimo.Imate li ikoga?Ako nemate pišite,jer pisanje je tu da vas oslobodi.Zato ja pišem bez obzira što nitko ovo ne čita,ja ću jednom da pročitam i prisjetim se kako sam sama sebi bila dobra podrška i oslonac za nešto.Ljuta sam na sebe u ovome trenutku,jako.Bolje reći ljuta sam unazad vec 3 godine.Ja nisam drukčija,ja nisam čudna.Ja sam glupa i zatucana.Ne svojom krivnjom vec krivnjom odgoja,mogla sam ja odavno i da se oblačim provokativno samo odgoj mi ne dozvoljava to,mogla sam odavno da odem na neku žurku kod nekog prijatelja no da me netko ne okrivi za nesto nisam.Mogla sam ja svašta samo ili mi odgoj neda ili zatucana sredina.Cijenite ljudi to što živite u gradu i to što imate slobodu,cijenite to što možete otići bilo gdje bez da ikome morat da kazete da idete negdje bez da se objašnjavate.Cijenite slobodu,cijenite to što vas roditelju puštaju svugdje,cijenite slobodne stavove ljudi.Ja znam da oni za mene žele sve najbolje,ali svime me guše,ja vjerujem da radi toga ja ne mogu da osuđujem ljude ne umem,jer znam drugu stranu medalje i znam i osjetim njjihove stavove.
