NASLEDNICA

11 deo

REBEKA

Najduži sati u mom životu su prošli. Vratili smo se njihovoj kući. Viktorova majka je otišla pre nas i čim smo Viktor i ja ušli, žena  me je ošamarila. Ne znam ni ja sama zašto. Mislila sam da joj se sviđam. Nisam ja kriva što se njen sin igrao sa mnom. Meni je zaista bilo stalo do njega. Viktor ju je odmah odmakao od mene.

- ,,Nemoj preterivati."

- ,,Nemoj preterivati?" , tada je i njega ošamarila ,,Oženio si bratoubicu, stidi se." , Bratoubica? Ja? Svašta.

- ,,Šta pričaš ti? Koga sam ja ubila? Vi ste svi poludeli." , vikala sam.

- ,,Stišaj se. Nisi u svojoj kući." , upozori me Viktor.

- ,,Pa onda me vrati kući." , kažem drsko.

- ,,Još se pravi luda.." , urlala je njegova majka. Ali njen urlik je bio tužan, poput urlika na sahranama ,,Odakle ti pravo da tako ponosno držiš tu glavu?"

- ,,Ne znam koji je tvoj problem, ženo, ali tvoje optužbe su krajnje neosnovane." , odgovorim otrovno.

- ,,Da je Viktor pametan, ubio bi tvog brata pa bi i ti videla kako to može boleti." , mrak mi je pao na pomen Maurizia. Nemam pojma o čemu ovi ljudi pričaju. Ali nemam strpljenja. Mrak mi je zaista pao na oči, i izvukla sam pištolj iza Viktorovih leđa. Sve se brzo odigralo i Viktor nije stigao da me spreči u tom. Uperila sam u njegovu majku. Apsolutno niko ne može mene da vređa i napada pa čak ni ova žena, a kamoli mog brata da pominje.

- ,,Samo jedan tren me deli do toga da postanem ono za šta me optuzuješ." , Viktor je istrgao iz moje ruke pištolj i povukao me za sobom. Dugo me je vukao, kroz stepenice neke, nisam ni videla kuda idem. Plašila sam sam se ovog Vikotorovog ponašanja. Sada je njemu pao mrak na oči. Nemam pojma kuda smo išli, začulo se otvaranje nekih velikih vrata i Viktor me je bacio na zemlju.

- ,,Niko na svetu ne sme uperiti pištolj u moju majku, a kamoli ti." , iskolačila sam oči. Posao je izaći. Ne planira ovde valjda da me ostavi. Pa ovo je zemlja bre. Nemam ni gde da spavam. Hladno je ovde. Sada sam se zaista uplašila.

- ,,Viktore, zašto si me doveo ovde?"

- ,,Moja najveća slabost je moja majka. Kao klinac sam ostao bez oca i ona me je odgajila. Moja majčica najmilija je mene i mog brata odgajala bez oca. Apsolutno niko na svetu ne može uperiti oružje u nju i živeti normalno. Probudila si zver u meni sada." , oči su mi bile crvene. Zaista se jako naljutio. Nisam sigurna da bih i imala smelosti da upucam  njegovu majku. Ja nisam ubica. Samo me je jako iznervirala, još mi i brata pominje.

- ,,Ovde imaju i miševi možda, preklinjem te, ne ostavljaj me ovde. Jako se plašim." , cvilila sam.

- ,,Kada nešto učiniš, budi spremna da se suočiš sa posledicama. Ubiješ mi brata i još imaš smelosti da uperiš oružje u ženu kojoj si sina oduzela."