NASLEDNICA

22 deo

REBEKA

Zaspala sam pred zoru. I tog jutra, čim sam ustala pozvala sam majku. Beskrajno sam razmišljala o svemu što mi je Viktor rekao prošle noći. Njegove reči su bile poput toga kao da mi je zabijao noževe u srce. Tako su bolele. Ko zna, u pravu je on za neke stvari koje je rekao. Ja zaista jesam sebična i odvratna osoba. Priznajem to sebi. Majka se javila ubrzo.

- ,,Kako si, Beka? Zašto se ovoliko dugo nisi javljala?"

- ,,Malo sam povredila nogu. Zato me nije bilo."

- ,,Nogu? Kako? Da ti nisu oni nešto uradili, Beka?" , bila je znatno zabrinuta. Još me zove Beka. To ne radi često. Isključivo me tata tako zove. 

- ,,Ma ne. Opusti se. Zaista."

- ,,Sigurno?"

- ,,Da."

- ,,Kako si?" , upitala je nakon duge pauze. Oči su mi se nakupile suzama. Šta da kažem?

- ,,Dobro."

- ,,Ne zvučiš baš tako."

- ,,Viktor i ja smo odlično. Najbolje moguće posle svega."

- ,,Zašto ti je onda glas takav kakav je?"

- ,,Samo mi jako nedostajete. I jako me boli što Maurizio ispašta zbog mene."

- ,,Da li je to zaista samo to?"

- ,,Da, jeste. Neverovatno zvuči, ali Viktor i ja smo odlično. Ponaša se divno prema meni."

- ,,Zašto se onda onako ponašao na venčanju? I sve ostale stvari koje je uradio."

- ,,Zato što sam ja njega povredila nekim svojim drugim postupcima. Ali, u redu smo sada. Zaista jesmo." , osećala sam da mi je glas na ivici pucanja, pa sam jednostavno želela što pre da završim razgovor ,,Moram da idem na doručak. Zovu me. Volim vas." , prekinula sam vezu pre nego što je bilo šta drugo rekla.

Nakon par dana

Viktor je nastavio da me izbegava, standardno. Nešto se događa sa njim, ali se ponaša kao i da ne postojim. Ne vidim smisao ovog braka. Ali ćutim i trudim se da ne nerviram nikog. Ne posle svega.

Dan je počeo standardno. Namerno sam izašla kasno iz sobe da se ni sa kim ne bih susrela. Onda bih nešto jela. Ne znam gde su svi ostali. Noga mi je bolje. Mnogo bolje. Više me ne boli i hodam normalno. Osećam se poput nekog zatvorenika ovde.

Vrata su se otvorila i Viktor je ušao, zajedno sa majkom. Gospođa svekrva je samo prošla pored mene, a Viktor je zastao i obratio mi se.

- ,,Pričao sam sa Lusijom. Rekla je da si zvala svoje i napričala neke priče." , približio mi se toliko blizu da sam osetila njegov dah na svom vratu. Približio se mom uho i šapnuo ,,Živiš u bajci devojčice. Nemoj nikada da pomisliš da će ta bajka postati stvarna." , odgurnula sam ga od sebe.

- ,,Šta umišljaš ti? To sam sve rekla da se ne bi brinuli za mene. Ne jer želim živeti tu bajku. Posle svega, za tebe i mene nema nade da bi jednog dana mogli da pričamo normalno i bez vikanja, a kamoli šta više." , rekla sam drsko. Vrata su se otvorila i jedna od žena je otvorila vrata. Na vratima je bila Lusija koja je odmah potrčala u zagrljaj svom bratu. Samo sam se okrenula i otišla na sprat u suzama. On meni ne da ni da iz kuće izađem, a moji su njegovoj sestri dozvolili da dođe čak u drugu zemlju, da dođe svojoj kući.