NASLEDNICA

41 deo

REBEKA

Prošlo je par dan od kako je počeo moj novi život. Drugačiji, ali i lepši dosta nego moj prethodni. Viktor se nikad lepše nije ponašao prema meni. Previše je brižan. Stalno se brine oko toga da budem dobro obučena, nikako bosa. Zabranio mi je da nosim kratke stvari. To me malo nervira, ali se moram složiti da je u pravu. Obzirom da se lako prehladim, nije dobro da u ovom godišnjem dobu nosim kratke farmerke ili krop topove.

Zima u Španiji je prelepa. Počela sam mnogo više da izlazim. Sve mi se jako sviđa. Ali.. Nedostaje mi i moja zemlja. I idalje želim biti ženski Leonardo De Luke. Nisam odustala od našeg porodičnog stola. Šta će se sve desiti, zbog ovog neprijateljstva, zaista ne znam. Trenutno gledam samo da sve bude u redu sa bebom. A sve kasnije ću pokušati da rešim.

Moji roditelji su saznali za trudnoću. Viktor se smirio, naravno da je sto i dalje u njegovoj vlasti ali se čini da se tenzija smirila. Moji roditelji su poverovali da smo se zavoleli. I srećni su zbog mene, bar takav osećaj imam. Sa Mauriziom i dalje nemam nikakav kontakt. I to mi dušu razdire.

Danas mi je prva zvanična kontrola kod doktora. I jako sam srećna. Čekam Viktora da dođe, da bismo mogli krenuti.

Začuo se zvuk automobila i znala sam da je to on. Izašla sam na terasu. Iz auta prvo izlaze ogromni baloni, a zatim i on. Osmeh mi se odmah pojavljuje na licu.

- ,,Uhvati ih.'' , kaže te ih polako pusti. Ubrzo su došli do mene. Sitnice život znače. Nisam verovala dok ih nisam doživela. Ranije sam mislila da je kod poklona jedino bitno da je skup. A sada? Sada je samo bitno da je to sitnica i znak pažnje. Znak da si nekome bitan. Ne prođe ni dan, a da me ne iznenadi sa bilo čim. Bile tu ruže, ili baloni. Ili čokolade. Uvek se sa posla vrati sa nekom sitnicom za mene.

Sišla sam dole i potrčala mu u zagrljaj.

- ,,Nedostajo si mi.'' , samo je iz usta izletelo.

- ,,I ti si meni. Zaista. I mnogo sam uzbuđen.''

- ,,I ja. Jedva čekam da vidimo bebicu.''

Naučili smo da funkcionišemo tako što se o lošim stvarima nije pričalo. Više nikada nisam pomenula Migela, a ni sto. A ni on.

- ,,Mislim da počinjem da te volim.'' , rekoh nakon što smo krenuli. Pogledao me je sa blagim osmehom, a ja sam onda nastavila ,,Znam, jako je čudno. Ali.. nikada se ni zbog koga nisam osećala ovako?''

- ,,Kako to misliš?''

- ,,Posebno nekome.'' , pribio me je uz sebe.

- ,,Mala zmijo, vrediš ti mnogo više nego što smo svi mi mislili.'' , blago sam se nasmejala. Nije rekao ništa oko ljubavi prema meni, ali sam znala da u dubini duše i on oseća isto.

Stigli smo kod doktora i pregled je počeo. Viktor me je, kao brižni otac, sve vreme držao za ruku. U jednom trenutku smo videli blagi osmeh na doktorovom licu. Oboje smo ga gledali znatiželjno.

- ,,Gospođo Rebeka, Vi beše imate brata blizanca?'' ,  potrvrdno sam klimnula glavom ,,Genetika je uradila svoje, čestitam, dobićete dve bebe.''