NASLEDNICA

31 deo

VIKTOR

- ,,Da li je ona dobro?" , majka bez kucanja ulazi u moju radnu sobu i uspaničeno me ispituje o Rebeki. Kako je uopšte i čula? I otkud ova zabrinutost?

- ,,Ona jeste. Ali rođak nije." , sela je preko puta mene. Divim joj se. Naviknuta je na ovakve stvari pa je zato ovako i odreagovala. Jedini put kada sam čuo svoju majku da plače je bio kada je Migel umro. Njeni jecaji su odjekivali kućom, od toliko zapevanja glas je izgubila. Mislim da je taj dan bio jedini dan kada je majka zaista i odreagovala kao jedna majka.

- ,,Mlađi, zar ne?" , potvrdno sam klimnuo glavom ,,Svet je bio pred njim. Kako se ovo dogodilo?"

- ,,Potpis je Italijana."

- ,,Nisu oni." , kaže sigurno.

- ,,Zašto si tako sigurna?"

- ,,Ovo je učinio neko od naših."

- ,,Stric još uvek ne zna. Još uvek je u Poljskoj."

- ,,Ako su ovo zaista učinili naši, a bojim se da jesu, brak ćeš prekinuti a našu Lusiju vratiti kući."

- ,,Što se Lusije tiče, definitivno će biti tako." , majka je obišla krug i došla do mene. Naslonila se na sto i upitala me gledajući me u oči ,,Ne razumem šta ti znači brak sa tom devojkom. Bezveze se mučite. Znam da je ne voliš, šta više, mrziš je. Ne shvatam svrhu toga da ste i dalje u braku."

- ,,Majka, molim te, ne mešaj se u moje poslove."

- ,,Viktore, tvoji poslovi su i moji poslovi. Ne zaboravi to. Ako ti ja želim loše, neka mi se duplo vrati." , ustao sam i zagrlio je.

- ,,Znam. Samo prosto, molim te, veruj mi."

- ,,Želela bih unučiće, i tebi vreme prolazi. Kada ćeš da se ostvariš kao otac? U ovom bezrazložnom braku si i ne planiraš završiti to."

- ,,Znaš da me deca ne zanimaju." , majčino lice se smrklo. Pogledala me je popreko.

- ,,I šta to sada znači?"

- ,,Znači da ne želim decu."

- ,,Ne lupetaj gluposti. Nećeš valjda našu lozu ostaviti bez potomaka? Ti si mi jedino dete Viktore."

- ,,Porodica Garsija će imati potomke, tu je Lusija. Tu je i drugi rođak."

- ,,Oni su deca tvog strica. Imaju naše prezime, ali ti dobro znaš da sam ja mislila samo na nas. Tvoj otac je jedno, a stric drugo."

- ,,Neću osuditi svoju decu na ono na šta sam ja osuđen."

- ,,Znam da nisi srećan zbog onoga na šta si bio prinuđen da postaneš, ali to je naša sudbina. Udala sam se za tvog oca, znajući da ću roditi decu koja će produžiti ovu lozu. I znam da ste i ti i Migel bili osuđeni na kartel." , pomilovala me je po licu ,,Isto tako znam da si sve preuzeo na svoja leđa, samo da bi tvoj brat dobio bolju priliku za život. Niko nema pravo da te osuđuje za bilo koju tvoju odluku. I znaš da sam uvek stojala uz tebe, šta god ti odlučio. Pa makar i za ovu glupost od braka sa Italijankom. Ali ne mogu da prećutim to da ne želiš potomke. Samo razmisli, jednog dana će po našem dvorištu trčati dete koje je deo tebe i neke žene koju ćeš zavoleti."

- ,,Ja nisam za ljubav i ti to znaš. Ne umem biti voljen i ne znam voleti. I ne želim. Odluku neću menjati i zato ne želim da se razočaraš. Jedini naslednici naše porodice će biti ili Lusijina ili Lukasova deca."

Začuo se auto, i kroz prozor sam ugledao Aleksa i Rebeku. I majka i ja smo izašli da ih dočekamo. Rebeka mi je poletela u zagrljaj odmah. Drhtala je kao prut.

- ,,Znam da je jako loše to što su učinili, ali molim te da ih ne povrediš. Sigurna sam da postoji objašnjenje." , priča kao navijena. O čemu ona?

- ,,Je l' ona od šoka ne zna šta priča ili?" , pitam Aleksa.

- ,,Verovatno misli na smrt tvog rođaka." , objasni mi Aleks.

- ,,Nisu tvoji." , kažem kratko i odmaknem je od sebe. Njene oči zasvetle od sreće odmah.

- ,,Zaista?"

- ,,Ništa nije sigurno, ali na prvu se čini da nisu. Saznaćemo sve ubrzo."

- ,,Viktore, javi stricu." , rekavši ovo majka je ušla u kuću.