NASLEDNICA

32 deo

REBEKA

- ,,Da, majka, zaista je sve u redu. Ne brini. Znaju da to nema veze sa vama." , objašnjavam majci da Viktor zna istinu. Prošlo je par dana od sahrane. Oni su tek skoro saznali šta se dogodilo. Između ostalog su saznali da je i taj neko hteo njih da okrivi. Viktor je naravno svestan svega. Ne znam šta radi, ali me ni ne zanima puno. Nas dvoje funkcionišemo tako što samo ignorišemo jedno drugo. 

Moj najbolji drug ovde je postao Aleks. Čovek je legenda. Ponekad nama svima treba neko ko će samo da ćuti i bude ladovina, baš kao on. Najviše vremena provodim sa njim jer mi je telohranitelj. Tako je odlučio gospodin Garsija. Nije mi žao zbog takve odluke. Aleksu se stalno ispovedam ali je on poput duha pa mi ništa konkretno ni ne kaže. Možda i bolje.

I dok ja tako razmišljam o svemu ovome, odlučim da ne bi bilo loše da izađem negde. Dosadno mi je ovde. Zatvor ko zatvor. Uzela sam jaknu i javila se Aleksu te je on odmah otišao po auto. Došli smo do nekog od kafića, gde je Aleks sreo svoju ćerku. Gretu. Onu vlasnicu onog velikog psa. Ja sam ušla unutra i ostavila ih same. Sva sreća, nije povela psa.

U kafiću videh prijatelje sa mog propalog fakulteta. A ja kao beskućnik izgledam. Nema šanse da me vide ovako. Jao šta je napravio od mene onaj ludak. Izašla sam kao beskućnik. U nekoj najobičnijoj trenerci bez trunke šminke sa vezanim repom. Ne pamtim kad sam išla kod frizera. Ja sam bila modna ikona u svakom društvu, šanse nema da me vide ovako. Sad mi je žao što sam se ovoliko zapustila. Izabrala sam neko mesto do kraja i posmatrala svoju nekadašnju ekipu. Svi oni žive život, a ja izgledam kao kretenka. U jednom trenutku čovek, koji sedi za susednim stolom, privukao je stolicu mom stolu i rekao gledjaući u pravcu mojih prijatelja ,,Sigurno boli sedeti toliko dalje od prijatelja."

- ,,Da budem iskrena, ne znam koliko smo iskreni prijatelji bili." , odgovorim namerno. Ne zanima me ko je ovo i kako me poznaje. Aleks je tu negde, ne može mi niko ništa.

- ,,Svakako, sediš nedaleko od svog nekadašnjeg života. Tako blizu, a tako daleko." 

- ,,Nebitno je sada." 

- ,,Uzgred, nisam se predstavio. Uopšte nisam džentlmen. Ja sam onaj za koga ti ovih dana govore ružne stvari." , kaže mi te pruži ruku. Rukujemo se.

- ,,To bi značilo šta?"

- ,,Jedan od starešina. Gael Borhes."  , iste sekunde sam ustala no čovek me je vratio na moje mesto ,,Uveravam te da ja nisam zlikovac iz tvoje priče."