DELIRIUM // Ante Rebić

Chapter; 20

Ante Rebić

"Ništa, vidimo se.", kažem Klari, "Hvala ti puno Ante, pozdravi seke!", kaže, "Nema na čemu, hoću.", nasmiješim se, pa krenem prema autu.

Kata je još prije par tjedana poslala preko mene nekakve parfeme Klari, ali Klara se tek danas vratila s godišnjeg.

One su najbolje prijateljice od djetinstva, i Kata je Klarinom sinu krsna kuma.

"Ante.", otvorim vrata od auta, pa se okrenem "Ella, od kud tebe?", nasmiješim se, "Bolje pitanje, od kud tebe, Ante?", sumnjičavo me pogleda.

"Idem k Eni.", smiješim se ja i dalje, "Aha, ideš Eni nakon dejta?", nasloni se na auto, "Kakvog dejta, ženo?", izvijem obrvu. A u pičku materinu, Ella misli da sam bio na 'dejtu' s Klarom.

"Budalo jedna, to je sestrina najbolja prijateljica. Morao sam joj predati neke parfeme što joj je Kata poslala kad sam bio u Splitu.", kažem, a ona se lupi dlanom po čelu.

"Nisi valjda Eni rekla?", mislim da su mi se jaja uvukla od straha, "J-jesam.", promuca ona, a ja uzdahnem. Sad ne da će bit sranje, nego sam mrtav čovjek.

"A joj.", promrmljam, ma, mogu se pozdravit sa životom. Mislim da ću odma i mamu nazvat.

"Zvat ću ju pa joj reć da je bio nesporazum.", Ella kaže, a ja kimnem. "Idem ja k njoj.", sjednem u auto, pa ga pokrenem. Jao bože, jel mora bit stalno neko sranje?

Izađem na glavnu cestu, pa pročitam Ellinu poruku da se Ena ne javlja. Krasno, sad ću ja morat objašnjavati, i naravno, neće mi vjerovati ni riječ.

Parkiram se nakon par minuta pred zgradom, pa izađem van iz auta i zaključam ga. Nek mi svemir bude na pomoći.

Uđem u zgradu, pa se penjem po stepenicama do stana.

"Ajde, budi hrabar.", kažem samom sebi, pa pozvonim. Ena otvori suznih očiju, a ja se smrznem. Ona je plakala. Plakala je jer misli da je varam.

"Nije onako kako misliš, zovi Ellu pitaj je.", kažem, a ona ode u boravak. Uđem ja u stan, pa izujem tenesice. Samo mi treba da još i zbog tenesica dobijem batine.

"Kako je?", sjednem pored nje na kauč, "Našao sam se s Klarom, to je od sestre najbolja prijateljica. Morao sam joj nešto predati.", kažem.

"A zašto mi nisi rekao da ćeš se naći s Klarom?", pogleda me, i vidim da joj je pun kurac mene i mojih gluposti. I mog nejavljanja, i moje neodlučnosti.

"Rekao bih ti.", promrmljam, a stvarno bi. To što se ne javljam, ne znači da joj ne kažem sve šta sam radio taj dan kad se vidimo.

"Ante, ne mogu. Nemam ja ni živaca ni snage izigravat tvog psihologa svaki Božji dan. Počni se normalno ponašati, bez probijanaca, bez nesigurnosti, ili ti i ja nećemo moći funkcionirati.", uzdahne, a ja prođem rukom kroz kosu.

"Znao sam da nećeš moći samnom.", promrmljam, pa iskreno, ne mogu ni ja sam sa sobom. "Ja mogu s tobom, ali ne mogu s tvojim demonima."

"Pun kurac mi je više da svaki put kad se seksamo, ti se pitaš jel to to, ili nije. Onda lijepo reci, ajmo se samo jebat!", ustane se s kauča, pa zapali cigaretu, a ja šutim.

"Cijeli dan se ne javiš, i onda evo tebe, dođeš k meni i sve je divno i krasno.", nastavlja ona.

"Stalno ti je teško, a jesi pitao mene jel mi teško? Svaki jebeni dan se borim za nas, dok ti jedeš govna! U tjedan dana si me izjebo u mozak ko nitko nikad!", sjedne na fotelju.

"Oprosti.", promrmljam, ne znam  što bih rekao jer sve šta priča je istina. Okupirao sam je svojim problemima.

"Stalno oprosti, a pomaka nema.", otvori vrata od balkona, pa uzdahne.

"Najbolje bi bilo da se raziđemo.", da, ni ja ne vjerujem da sam to izgovorio, ali obolit će na živce samnom. Ona je stvarno jaka žena, ali ja sam i sam sebi nekad stres.

"Da.", prošapće, ali ne gleda me, već stoji na balkonskim vratima okrenuta leđima. "Hoćeš da odem?", pitam je.

"Idi.", drhtavim glasom kaže, a ja ustanem s kauča, pa je zagrlim s leđa, "Nemoj plakati, molim te."

"Ante, duša mi gori.", počne gorko plakati, a ja gledam u pod dok je ona naslonjena na moja prsa. Ona mene voli. Ona mene definitivno voli.

Samo netko ko voli, može ovoliko jako plakati.

"Nemoj.", promrmljam opet, pa se odmaknem od nje i krenem prema ulaznim vratima.

Ovo je za njeno dobro.