Dve nove ljubavi ( završena )

Uvod :

Mislite li da postoji devojka koja nikad u životu nije trenirala sport? E pa postoji. Ta sam.

Za ovih 16 godina života nikad mi na pamet nije palo da treniram nešto. Zapravo nikad nisam bila stvorena za sport.

Svaki put kad bih sa najboljom drugaricom otišla na teren za basket ili fudbal uvek bi se to završilo veoma loše.
Lopta u glavu, po koja slomljena ruka ili uvrnut zglob.

I tako sam se ja nadala da neće doći do toga da moram da treniram nešto, međutim, moji roditelji su imali drugačije planove za mene.

Jednog dana dok sam učila otac mi je ušao u sobu mrtav ozbiljan. "Moramo da razgovaramo.", reko je. "Porodični sastanak za 5." dodao je pola minuta kasnije. Izašao je bez reči.

Porodični sastanak značio je da ćemo tamo biti svo troje. Mama, tata i ja. Te dve reči bile su dve najgore moguće koje su mogli da igovore. Označavale su da nešto nije u redu.

Zadnji put ih je moj otac koristio kada sam imala 7 godina. Tom prilikom mi je saopštio da mi je hrčak preminuo. Malo je reći da od te dve reči imam traume.

Međutim, danas mi ništa nije padalo na pamet. Nisam znala šta bi mogli da mi saopšte.

Izašla sam iz svoje sobe nakon par minuta. Sišla sam niz stepenice do trpezarije gde su se najčešće odigravali porodični sastanci. Mama i tata su se došaptavali nešto. Kada su videli da ulazim u trpezariju nastao je tajac.

Nesigurno sedam za sto naspram njih. "Reci joj ti.", kaže moja majka mom ocu ni ne pogledavši me. Zbunjeno gledam u oca očekujući da će mi reći nešto. "Neću.", rekao je "Ovo je bila tvoja ideja, ti je i realizuj.", dodao je gledajući u šare po stolu.

"Aman, šta vam je?," upitam već iznervirana. "Svađate se ko neka deca. Ko da je bitno ko će da mi kaže, kad svakako moram da saznam šta god da je u pitanju." Niko ništa nije rekao.

Uzdahnem. "Dobro, ajmo ovako", kažem. "Ko je umro?", upitam mrtva ozbiljna. Majka i otac se pogledaju iznenađeno. "Niko nije umro Helena.", rekla je moja majka. "Odakle ti uopšte tako nešto?", upita iznenađeno.

"Ne znam ja samo pitam.", kažem izdahnuvši. "Šta je onda u pitanju?" upitam. Opet su razmenili poglede. "Mama, tata, stvarno moram da učim, ako imate nešto važno recite sad, ako ne odoh ja." rekla sam sada već iznervirana do kraja.

Niko ništa ne progovara. Krećem da ustanem. "Čekaj.", kaže tata. Vraćam se nazad i usmerujem pogled ka njemu. "Slušaj, mila, ti si nama prelepa takva kakva jesi i mi te stvarno volimo." počinje on. Prevrćem očima. Bukvalno svaki roditelj govori to svojoj deci. Ništa novo, ništa staro.

"Znam tata, pređi na stvar.", kažem ja. "Zabrinuti smo, ljubavi.", ubacuje se majka. "Često si bolesna i juče kad smo se čuli sa doktorom rekao je da misli da bi najbolje bilo da nađeš neki sport.", rekla je.

Zaledila sam se. Nisam ja stvorena za sport i svi to znaju. Odakle sad ovo??

"Ne, ne mogu ja to.", rekla sam. "Sami znate da za sport nisam stvorena, to jednostavno nije za mene.", rekla sam moleći ih pogledom da ne rade ovo.

"Znamo, dušo, ali moraćeš. Zbog zdrvlja.", rekao je otac. Pogledala sam majku u nadi da će da me spase. Skrenula je pogled.

"Slušaj, Helena. Imaš par dana da nađeš sport koji ćeš trenirati, ili ćemo ga mi naći umesto tebe.", rekao je otac hladno. Otkud sad ta promena raspoloženja - pitam se u sebi. Do pre dva minuta nije imao muda da me pogleda u oči, a sad
ovako.

Međutim, nisam mogla da kažem 'ne' svojim roditeljima. Bukvalno nikad. To bi značilo da budem kažnjena, a kazna znači da nema blejanja sa Kaćom, što ne bih podnela.

Pogledala sam ih još jednom i bez reči otišla na sprat u sobu da pozovem Kaću, svoju najbolju drugaricu i jedinu osobu sa kojom mogu da razgovaram.

×××××××××××××××××××
• ovo je početak, nadam se da vam se sviđa.
• ovo je prva priča i nadam se sa će ih biti još.
• ako vas nešto zanima slobodno pitajte, odgovoriću.

ostavite ⭐ i napišite mišljenje 💙