Devojka koja se nikad ranije nije bavila sportom prinuđena je da nađe jedan koji će da trenira. Vremenom shvata da nije toliko loše kao što je mislila, ali se u tom trenutku pojavljuje neko. Konstantno dolazi na treninge i ona polako gubi ritam. Pos...
Helena pov Mrak je. Stojim u mestu na svežem vazduhu. Noćni vetar mi mrsi loknastu kosu. Osećam se kao da letim. Ispred mene vidim dobro poznatu mušku frizuru, ali ne znam kako da se osećam povodom toga.
Zgodan je i zapažam detalje koje možda ne bih trebala da zapažam. Oči mu se cakle i kao da su jedina svetlost u ovoj tami. A onda se smeši i sve staje. Pojavljuju mu se preslatke jamice na obrazima i shvatam da je ovo prvi put da ih vidim.
Polako mi se približava, korak po korak. Kao da se plaši da ne nestanem. Približavam se i ja njemu, nesvesna toga sve dok nas ne deli samo jedan korak. Ali ja osećam da nisam spremna da ga napravim.
Međutim, on iskoračuje napred i ja ne mogu da odolim. Prihvatam ga u zagrljaj i grlim ga jako. Uzvraća mi istom silinom, ali onda ta jačina prestaje i prelazi u nežnost. Topim se u njegovom zagrljaju. Mogla bih ovako satima.
Polako se odvaja od mene i gleda me tim prelepim očima. Gleda me kao niko do sad. Kao da se plaši da ne nestanem, a zapravo mislim da sam ja ta koja se plaši da on ne nestane.
Podiže jednu ruku sa mojih kukova i polako mi dodiruje lice upijajući svaki deo. Prelazi mi polako preko obraza, jagodica, nosa, očiju, obrva, kao da iscrtava neku mapu. Isto ti ja radim. Pamtim svaki deo.
Polako se naginjemo jedno ka drugom. Osećam njegov dah na licu, njegov miris. Čula su mi zamagljena. Osećam njegove usne koje lebde preko mojih, ali ne mogu. Saginjem glavu i naslanjam je na njegove grudi skrivajući se od njegovog pogleda.
"Čega se bojiš, mila moja?", čujem ga, a onda osećam kako se odmiče od mene. "Ne!", pokušavam da vikenem. "Vrati se.", pokušavam da izgovorim, ali kao da nemam glasa. Reči ne izlaze. A onda gubim i vazduh. Bez njega i njegovog dodira počinjem da se raspadam, a on nestaje.
Onda se budim. Pokušavam da dođem do daha. Dišem teško i osećam kako mi suze idalje padaju niz obraze. Posle nekoliko pokušaja konačno udahnem vazduha i suze polako krenu da presušuju.
Ustanem i odem do wc-a, a zatim se umijem. Ne znam šta mi se dešava, ali šta god da je ovo, ne sviđa mi se. Gledam na sat. Pola sedam ujutru. Danas je petak i nemamo prva dva časa, tako da u školi treba da sam tek oko 10. Zovem jedinu osobu za koju znam da je budna već sad.
Javlja se posle prvog zvona, ali ne progovara. "Slušaj, znam da sam žešće zajebala, ali želim da se iskupim. Obećavam da ću ti sve ispričati. Možemo li da se nađemo oko osam na našem mestu, ja častim?", upitam.
Tajac. "Molim te.", dodam. Uzdah. "Potrebna mi je kafa trenutno, a besplatna je još bolja od plaćene iz mog džepa. Vidimo se, mala.", odgovara Kaća. Čujem osmeh u njenom glasu i ne mogu a da se ne nasmejem i sama. Neverovatno sam zahvalna što je imam u životu.
Imam sat ipo do kretanja. Odlučujem se da se istuširam i operem kosu. Pokuašvam da ne mislim i prethodnih par dana i dajem sebi malo mira. Kad izađem iz tuša već je sedam i petnaest.
Dajem sebi za pravo da se pored svega što mi se dešava u glavi osećam samouvereno posle dosta vremena. i Odlučujem se za nešto što ranije ne bih nosila. Oblačim klasičan beli top-džemperni bež cargo pantalone. Džemperić je malo kraći i nazire mi se sto ak u nekim trenutcima.
Ponosna na svoj izgled odlazim u kuhinju, ali shvatam da nemam apetit. Uzimam jednu jabuku koju verovatno neću pojesti, ali je svakako nosim sa sobom. Pakujem sve to u ceger jer je petak i ne tegli mi se ranac, a zatim krećem do kafića.
Stigla sam posle par minuta. I ne mogu da opišem koliku sreću sam osetila kada sam videla Kaću. I ona se meni obradovala. Izgrlile smo se kao da se nismo videle šest dana, a ne od juče. I zatim sam se setila tuđeg zagrljaja.
Počela sam da se raspadam pred Kaćom koja je bila zbunjena. Tako da sam joj ispričala sve. Od početka do kraja. Slušala me je sa najvećim mogućim zanimanjem. Posle nekog vremena sam se smirlila i natavila sam priču smireno.
Kada sam završila usledilo je pitanje na koje nisam znala odgovor. "Čega se plašiš, Hel?", pitala je nežno, kao on u snu. "Odbijanja? Povrede? Odbacivanja?", pitala je redom u potrazi da odgovorom.
Ali istina je da ne znam čega se plašim. Svega pomalo, pretpostavljam. Plašim se da se ne vežem za nekoga i da opet proživljavam nervne slomove. Doduše sam bi to bilo zbog drugog tipa odbacivanja, ali svakako.
Tako da je jedini pravi odgovor svega. Tako da joj upravo to i kažem. "Znam, Hel, ali ne možeš ceo život da živiš u strahu. Pored toga što ćeš ostati sama, ostaćeš i tužna, a ja ne volim da te gledam tužnu. Daj mu šansu.", kaže mi nežno. "Hvala ti, Kaća. Ne znam šta bih bez tebe.", kažem to i iskreno to mislim.
Ćaskale smo još malo o neobaveznim temama i nadolazećim projektima, pošto se bliži kraj godine kao i raspust. Zatim je došlo vreme za školu.
Helenin outfit
Ups! Ten obraz nie jest zgodny z naszymi wytycznymi. Aby kontynuować, spróbuj go usunąć lub użyć innego.
anonimneprice : ostavite 🌟 i mišljenje i ne navikavajte se na redovne delove 💗😅
