Dve nove ljubavi ( završena )

Dvadeset drugi deo :

Maksim pov
Ne znam kako meni uvek ovo mora da se desi. Opet sam zajebo stvar.
tri sata ranije...
"Čoveče, da li ti se sviđa ili ne? Prosto je pitanje.", kaže mi Erik. "Nema šta tu mnogo da razmišljaš, prosto je kao pasulj.", dodaje. Sedimo u mojoj kući izvaljeni na kauču. Ne znam kako smo došli do toga da mi glumi terapeuta, ali eto nas.

Insistirao je na to da mu kažem šta me muči, ali se nije nadao da će to biti devojka. Međutim, svakako je odlučio da se uživi u ulogu i posle petnaest minuta ispitivanja postavio je ključno pitanje. Da li mi se sviđa? Da. Da. Da. Da. I još milion puta da. Ali da li se plašim da će me ponovo odbiti? Isto da. Upravo to sam mu i rekao.

"Onda čekaj da vidiš kako stvari stoje između vas večeras.", kaže. "Ako da neku naznaku onda znaš da joj trebaš pružiti drugu šansu, a ako je ne budeš video onda odustani.", dodao je. Lako je tebi - pomislim. Nije se tebi u mislima nastanila. Nejne oči, njen miris, ta privlačnost, energija. Opija me totalno.

Erik me je ubedio da je pustim i vidim kako će se ponašati i sa tom idejom sam danas otišao na trening. Bio sam srećan ali i nervozan što ću je videti. Stvarno ne znam kako i zašto ga slušam,a li pretpostavljam da i on ponekad zna nešto pametno da kaže.

Kada sam je video kako ulazi i ide hodnikom sve što sam želeo bilo je da priđem i kažem joj kako će sve ići njenim tempom, kako ona zacrta. Kako ću ljubiti svaki njen korak i kako ću je slušati kao poslušno kučence, ali nestala je pre nego što sam uopšte otvorio usta.

Ostao sam da stojim u hodniku, zaustavljen između namere da odem u salu. Posle par minuta iz svlačionice je izašla Ana. Izgledala je besno. "Možemo da razgovaramo?", pitala je mada je to više zvučalo kao naredba. Bukvalno me je odvukla u kancelariju.

Dugo je čavrljala oko nekih nebitnih tema, a sve i da su bile bitne iskren da budem nisam je ni slušao. Kroz maglu znam da se malo drala i izgledala je iznervirano, a malo se smeškala kao dete kad dobije igračku koju je izmolilo od roditelja. Izgubio sam pojam o vremenu. Jedina stvar na pameti bila mi je Helena. Nisam znao kako da joj priđem, a da je ne uplašim ili da ne budem pre napadan.

Posle određenog vremena Ana je prestala da priča i pogledala me je malo iznervirano. "Jel slušaš ti mene uopšte?", pitala je. "Aha", rekao sam idalje odsutan. A zatim sam čuo korake. Neko je dolazio. Međutim, pre nego što sam stigao da reagujem Ana me je poljubila.

Njene usne bile su kao strano telo na meni. Smetale su mi, tako da poljubac nisam uzvratio. Međutim bio je dovoljan samo taj jedan sekund. Helena je bila u kancelariji. I upravo je videla Anu kako me ljubi. Ana me ljubi. Odgurnem je. Možda malo pregrubo.

"Ana, moraš da shvatiš da ovo između tebe i mene nikad neće ići. ", rekao sam iznervirano. "Kad smo bili deca naši roditelji su nas želeli zajedno i nismo bili sposobni da mislimo za sebe. Bili smo klinci. Međutim, sad je drugačije. I evo kažem ti, ti i ja - to se nikad više neće desiti.", rekao sam nešto smirenije. "Ne, ti ne msiliš to.", rekla je na ivici suza.

Samo sam je pogledao. Zalupila su vrata od sale. Otišla je, opet. Ali ovog puta je neću pustiti, pomislio sam. Međutim, dok sam izašao nije je bilo. Trčao sam na sve strane napravivši tri kruga oko bloka, ali od nje nije bilo ni traga. Zatim sam joj slao poruke na koje nisam dobio odgovor.

Odlučio sam da je pozovem. Međutim, poslalo me je direktno na govornu poštu. Kada sam je pozvao treći put žena preko telefona je rekla "Ovaj broj je nevažeći. Osoba koju ste pozvali vas je blokirala ili je izvadila SIM karticu. Ne pokušavajte da pozovete ovaj broj jer vam se usluge mogu naplatiti". Ne, ovo se ne dešava.

Naćiću način da je vratim, moram. Mora da zna istinu. Mora da zna da je volim i da bih sve uradio za nju. I mora da zna celu moju priču, celu našu priču.
• • •
Vratio sam se u salu. Ana je odavno otišla i bio sam zahvalan na tome. Zamenio sam Mariju i završio sam trening sa ostalim devojkama.

Svo vreme sam pokušavao da dođem do neke ideje kako da rešim ili da bar pokušam da rešim ovo s Helenom i najzad mi je sinula ideja. "Marija, trebaće mi tvoja pomoć.", rekao sam joj posle treninga.